Љубав за љубав, знање за опште добро и будућност дјеце и младих којима је дефектолошка струка потребна како би превазишли одређене проблеме и живот учинили испуњенијим, лакшим, бољим, једнаким…. За њу је „бити дефектолог велика привилегија, због прилике да некоме помогне и на тај начин утиче на његову будућност“ – мастер дефектолог олигофренолог Новљанка Мирјана Ковачевић.
Стручну литературу, практичне вјежбе и велики рад у учионицама и амфитеатрима одмах је, по добијању једне па друге дипломе, замијенила практичним радом и марљиво прионула да помаже дјеци и младима са сметњама у развоју у Котору али и свом граду, Херцег Новом. Учи сваког дана јер како каже „ниједно дијете није исто“ и свакоме посвећује посебну пажњу упознајући и њих и њихове родитеље.
Мастер звање олигофренолога стекла је на Факултету за специјалну едукацију и рехабилитацију у Београду, а прије тога основне студије завршила на Медицинском факултету у Новом Саду и кренула даље јер хуманост у њеном срцу не мирује још од тренутка када је као волонтер помагала у НВО Нова шанса у Новом.
– По завршетку приправничког стажа у Основној школи „Илија Кишић” у Зеленици, запослила сам се у Котору, у Ресурсном центру за слух и говор „Др Перута Ивановић”. Током претходне двије године, које сам провела у Ресурсном центру, радила сам са дјецом различитог узраста и са различитим сметњама у развоју (дјецом и младима са оштећењем слуха, интелектуалном ометеношћу, моторичким поремећајима, као и онима са вишеструким сметњама). Рад се одвијао у групи и индивидуално у складу са процијењеним потребама, могућностима и интересовањима сваког дјетета појединачно, а све у циљу стимулације њиховог развоја и оних вјештина које су им потребне за учествовање у активностима свакодневног живота. Ово искуство за мене је веома значајно, јер ми је омогућило да знања стечена током студија примјеним у директном раду са дјецом. Посебно ме радује што сам од ове године, добила прилику да све до сада научено почнем да примјењујем радећи у свом граду.
Појашњава да предмет проучавања олигофренологије обухвата рехабилитацију, образовање, васпитање и социјалну заштиту дјеце и особа са тешкоћама у менталном развоју.
– Драго ми је да и на овај начин имам шансу да прије свега представим своју струку и приближим је нашим суграђанима. Драго ми је да сте и у овом сегменту вашег рада, издвојили вријеме за проблематику којом се бавимо моје колеге и ја, а пратећи Радио Телевизију Херцег Нови знам да ово није први пут. Олигофренолози, као стручњаци су задужени да спроводе све претходно наведено кроз примарну и секундарну превенцију, детекцију, процјену и третман дјеце са интелектуалним сметњама, потом реализацију њиховог васпитно образовног процеса, промоцију њихових права и оно последње, али не и мање важно, обавезна је сарадња са родитељима дјеце. Битно је нагласити да олигофренолози често прате дијете током дужег периода у његовом развоју, те се у складу са тим и задаци у раду са дјететом изнова мијењају и трансформишу у складу са његовим узрастом, способностима, интересовањима и потребама.
Ако се вратимо на почетак приче, Мира открива да је један важан пројекат у којем је волонтирала „Буди друг” НВО Нова шанса у Новом, био путоказ за одабир факултета.
– Као и већину ученика, тако је и мене током средње школе мучило једно питање „Који факултет уписати?”. У жељи да донесем праву одлуку, дуго сам тражила разлоге који би ми је олакшали, поготово у трећем разреду средње школе. У том периоду, читав тај процес доношења одлуке чинио ми се као немогућа мисија. Међутим, када сам добила прилику да будем ангажована као волонтер на пројекту „Буди друг”, који је реализовала НВО Нова шанса у Новом, све је „почело да долази на своје мјесто”. Позитивно искуство стечено кроз дружење, као и индивидуални и групни рад са дјецом са сметњама у развоју у оквиру овог пројекта, имаће снажан утицај на моју дефинитивну одлуку о избору факултета.
Моја друга одлука везана за избор факултета, односила се на упис мастер студија. По завршетку основних студија, веома лако сам одлучила да школовање желим наставити у Београду, на Факултету за специјалну едукацију и рехабилитацију који је у понуди имао одговарајући мастер програм у складу са моји инетерсовањима за област олигофренологије.
Током прве године студија имала је практичну наставу која је била „филтер” за све оне који нису сигурни да ли су направили добар избор за наставак образовања. Што је неке натјерало да одустану, Миру је још више заинтересовало да настави даље.
– Осим неких „универзалних” изазова са којима се суочава већина студената, а са којима сам се и ја сусрела, попут: одвајања од породице и пријатеља, другачији систем школовања, одржавање мотивације за учење, организација и планирање слободног времена, као и оног за учење; за мене је највећи изазов била пракса током прве године студија. Пружена нам је прилика да уђемо у велики број установа, специјализованих за рад са дјецом са сметњама, као и да остваримо директан контакт са корисницима, наравно уз надзор професора и асистената. На тај начин, добили смо увид у оно шта би ми могли радити у будућности и испоставило се да је то био „филтер” након којег су неки одустали од студија дефектологије, док је код неких све ово изазвало још веће интересовање, међу којима сам била и ја.
Знање и искуство је слагала уз сваки положен испит, а потом преточила у два рада – дипломски на тему „Могућности примјене асистивне технологије у образовању” и мастер на тему „Социјална инклузија особа са интелектуалном ометеношћу”.
– Моје мишљење је да су ове двије теме веома присутне када се говори о дјеци и младима са сметњама у развоју са једне стране, али исто тако се још увијек у пракси нису оствариле на задовољавајућем нивоу у Црној Гори. У свјетлу инклузивне образовне политике, гдје је задатак школе да одговори на индивидуалне потребе сваког дјетета, адекватно коришћена и одабрана асистивна технологија може наћи своје мјесто у постизању позитивних исхода образовања дјеце са сметњама у развоју, али је потребно едуковати родитеље и стручњаке из области образовања, осигурати финансијску подршку, сарадњу великог броја стручњака и обезбиједити бољу доступност сервиса за АТ. Када је ријеч о социјалној инклузији особа са интелектуалном ометеношћу, ставила бих акценат на друштвену заједницу и један њен важан задатак који се односи на пружање адекватне подршке како особама са интелектуалном ометеношћу, тако и њиховим породицама, уз адекватну информисаност и мијењање ставова заједнице, нарочито оних који се односе на ниска очекивања која имају особе типичне популације у односу на особе са интелектуалном ометеношћу. Битно је да окружење осигура једнаке могућности за све како би на прави начин искористили ресурсе заједнице и развили своје потенцијале.
Уз теоријска знања током све четири године основних студија имали су стручну праксу која је најзначајнији сегмент у образовању дефектолога.
– Уз супервизију наставника, сарадника и координатора, добили смо прилику да будемо укључени у рехабилитацију, образовање, васпитање и социјалну заштиту дјеце са сметњама у развоју, проводећи вријеме у установама различитог типа и да примјенимо знање које смо током године усвојили.
Не сматра, како каже, да је овај посао тежак, како га често називају, већ изазован, јер се свакодневно, у раду са дјецом, сусреће са неким нови задацима, питањима и проблемским ситуацијама на које треба одговорити.
– Зато је у овом послу потребно посједовати ентузијазам и емпатију, као и бити стрпљив и креативан. Знање стечено на студијама, као једна цјелина, примјенљиво је на мали број дјеце у нашем послу, јер два идентична дјетета не постоје, те је потребно прилагођавање сваком појединачно. Бити дефектолог је велика привилегија, због прилике да некоме помогнете и на тај начин утичете на његову будућност, али то са собом носи и велику одговорност. Зато бих на личном плану, као највећи изазов у овом послу истакла спремност да останем објективна са једне стране, јер временом дјеца и њихови родитељи постају саставни дио нашег живота, али са друге стране успјети створити однос поштовања и повјерења који је могућ једино ако им приступимо пријатељски.
У Црној Гори је евидентан недостатак дефектолога у свим сегментима – логопед, олигофренолог, соматопед, тифлолог, сурдолог, што отежава њихов свакодневни рад са дјецом и омладином. Наша Мира истиче неколико проблема са којима се суочавају, а њихово превазилажење би значајно унаприједило њихов рад.
– Првенствено, сматрам да је посао дефектолога још увијек непознаница за велики број људи, а нарочито онима који нису имали потребу за његовим ангажовањем. Такође, значајно је познавати да постоје различита усмјерења у оквиру дефектологије, јер на тај начин се једино може постићи адекватно ангажовање стручњака у складу са сметњом која је присутна код дјетета.
Занимање дефектолога је дефицитарно годинама уназад и сматрам да би отварање дефектолошког факултета у Црној Гори значајно доприњело да се овај проблем превазиђе. Вољела бих да се младима приближи ово занимање, да им се нуди као једна од опција током средње школе, јер када сам ја доносила одлуку присутан је био недостатак информација.
Такође сматрам да би уоквиру установа, у којима бораве дјеца са сметњама у развоју попут вртића, домова здравља, основних и средњих школа, као и дневних центара, дефектолози морали имати своје мјесто у тиму, а рад бити базиран на мултидисциплинарном приступу кроз сарадњу са осталим стручњацима који се баве овом проблематиком. Пожељна би била и сарадња свих поменутих установа, јер би на тај начин био покривен велики број дјеце, омогућило би се њихово праћење од најранијег узраста и могућност да се на вријеме крене са третманом.
Уз обавезни дио професионалног развоја, сматра да је без рада на себи и усавршавања личних и стручних компетенција, немогуће испратити све оно што модерно доба и технолошки напредак нуди.
– Важно је у мору понуда, изабрати оне које ће највише користити дјеци, извршити анализу њихове ваљаности и функционалности у складу са условима у којима радимо, а све је то немогуће без праћења стручне литературе и усавршавања кроз различите видове едукација, семинара и обука.
Сматрам да се у Црној Гори иде у правцу праћења савремених трендова, али се још увијек не спроводе на одговарајући начин, јер је потребно омогућити дефектолозима да се константно усавршавају. Такође, потребно је да што више наших стручњака буде лиценцирано за споровођење различитих обука, едукација и семинара, јер би доступност истих била олакшана.
Током претходног љета, била сам дио пројекта „Halliwick методологија пливања за дјецу са сметњама у развоју” коју је реализовала НВО „Пужева кућица” из Будве. Ова методологија се код нас сматра иновативном, док се на Западу користи од педесетих година прошлог вијека. Обука је подразумијевала теоријски и практични дио, током које смо стекли одговарајућа знања и вјештине које нам омогућавају да дјецу са сметњама у развоју научимо да пливају и да се одржавају на води. За мене је ова обука била веома значајна, јер сам увидјела могућности да искористимо ресурсе које посједује Херцег Нови, а то су базени у Институту „Др Симо Милошевић” и наше предивно море, а затим да то преточимо у рад са дјецом кроз активност која нам свима доноси толико радости од најранијег узраста, а то је пливање.
Наглашава да је у Црној Гори примјетан раст броја дјеце којима је помоћ олигофренолога потребна.
– Као дефектолог олигофренолог који се примарно бави дјецом са тешкоћама у менталном развоју (интелектуалне сметње, аутизам), свакодневно остварујем контакте са родитељима који траже помоћ за своје дијете. Управо зато сам и истакла важност превазилажења проблема који су везани за нашу струку, јер би на тај начин наше присуство у установама различитог типа, минимизирало потребу родитеља да самостално траже помоћ, већ би им се она правовремено понудила. Период тражења помоћи који родитељи често проведу лутајући и ослањајући се на нека индивидуална рјешења, искористио би се за рану интервенцију и стимулативни и корективни третман. Такође, спријечио би се одлазак великог броја родитеља и дјеце из Херцег Новог, а често и из Црне Горе, а што последично утиче на нарушену породичну динамику, што је све учесталији проблем који ми родитељи пријављују. Осим третмана усмјереног на дијете, важан је и савјетодавни рад са родитељима, како би им помогли да превазиђу кризу, увиде потенцијале свог дјетета и на тај начин буду наши сарадници у процесу рехабилитације, јер заједничким дјеловањем се постиже оптималан развој дјетета и његових очуваних способности.
Док своје знање несебично даје како би помогла другима, додаје да је себи дала простора и времена да је искуство у практичном раду наведе у ком правцу жели да се даље усавршава.
– Мотивације за даљим академским и професионалним усавршавањем не мањка. За мене је најбитније да сам по завршетку студија добила прилику да стечено знање одмах почнем да примјењујем у директном раду са дјецом и родитељима, јер за наше занимање теорија без праксе нема никакву вриједност. Дала сам себи простор и вријеме да ме искуство у практичном раду наведе у ком правцу желим да се даље усавршавам. На овај начин ослушкујем потребе друштва, а првенствено родитеља и дјеце са сметњама у развоју, како бих добила цјелокупну слику о највећим проблемима са којима се наша струка суочава, а последично и они којима пружамо помоћ. На основу досадашњег искуства, моја размишљања о даљем усавршавању иду у три правца: докторске студије као нека жеља на личном плану, специјалистичке академске студије ране интервенције као нешто што је значајно и у великој мјери потребно за будући рад, нарочито у Црној Гори или усавршавање кроз одговарајуће допунске терапије које се користе у оквиру рехабилитације и донијеле би ми одговарајуће иновације у раду. Потребно ми је још мало времена за ову одлуку, али свакако ћу се водити оним што је најперспективније за мој будући рад, казала је за РТХН мастер дефекторлог олигофренолог Новљанка Мирјана Ковачевић.
Млади, вриједни, учени људи увијек чине да смо сви заједно, као град и заједница, поносни на њих и на њихове успјехе. Мирјана, хвала што свој живот стављаш у службу других. Срећно у даљем раду!
