Свјетска, а новска: Христина Остојић – Masters of Science Physician Assistant Studies

мр Христина Остојић - током клиничких ротација на University of the Cumberlands

Прије једанаест година, као гимназијалка трећег разреда, одважила се да прелети океан, и онај прави и онај други пун жеља и снова које ваља остварити. У исти кофер спаковала је кошарку и биологију, нешто касније томе додала и мастер ниво из сегмента науке и занимања за које још увијек немамо назив у нашем језику (зато га у наслову и остављамо у изворном облику) и много, много труда и рада. Понекад је радила чак и четири посла уз студије и спорт да би се изборила и постигла зацртани циљ. И опет би исто, искрено каже, и ништа не би мјењала јер је снове претворила у јаву – Новљанка Христина Остојић, Masters of Science Physician Assistant Studies.

Доскочила је свим ригорозним правилима које је поставио Универзитет и још строжим које захтјева Национални институт САД приликом полагања државног испита за Physician Assistant и све завршила одмах, из првог пута. Сабирала је знање, доказала да може и сада са задовољством дијели са својим суграђанима најновију вијест да почиње да ради на великој клиници за дјечију ортопедију и спортску медицину у Луисвилу, у Кентакију.

Те 2012. године, када је све почело, љубав према кошарци и одличне оцјене у средњој школи отварају јој академска врата у Америци или како наша Христина каже, био је то период када је “кошарком отворила врата у свијет”.

Тренутна слика са посла у Commonwealth Pain and Spine која је изложена у чекаоници

– Све се десило некако брзински. Сјећам се слања видео клипова са кошаркашких утакмица из средње школе преко агенције у Београду која се звала „Агенција за 500“. Након мјесец дана дошао је позив са Kirtland Community College који су ми нудили кошаркашку стипендију. Мислим да су се родитељи највише секирали јер сам ја јединица. Највећи изазови су били у почетку сналажење у новој средини и прављење тих првих корака у Америци. До факултета се могло ићи само аутом јер смо били смјештени у једном граду даље, тако да сам морала да створим брза пријатељства са Американцима како бих имала превоз до факултета. Мичиген је хладан зими и има пуно снијега – то је био велики изазов јер зима није моје омиљено годишње доба.

Од почетка је знала да жели остати у Америци и ту наставити своје образовање и усавршавање. Бира једну од наука из „STEM“ групе што је скраћеница од енглеских назива за науку, технологију, инжењерство и математику.

– Ови смјерови добијају и аутоматску визу на три године, односно EAD (employment authorazation document) радну дозволу како би након студија имали могућност да стекну радно искуство. Послије прве године на Kirkland Community College добила сам бољу кошаркашку и академску стипендију у држави Кентаки, граду Лексингтону на  Midway Univeristy. Моја очекивања су се оправдала и ако желиш да успијеш и останеш упоран/а до краја, резултати се итекако виде. Амерички образовни систем је јако развијен с тим да имаш могућност да зарађујеш док студираш и да себе издржаваш. Ја сам радила три до четири посла кад сам студирала. То је ријеткост у нашим крајевима. На примјер, радила сам у хемијској лабараторији и предавала млађим студентима и тако стицала изкусто током студирања и зарађивала.

Ако се питате, како је то спојити и љубав према кошарци и љубав према биологији, знајте да су корјени дубоко у сваком Христинином дамару.

Са свечане церемоније додјеле диплома са најдражима – мама Татјана и отац Младен

– Мама је фармацеут тако да ту љубав за науком од ње вучем. Једини начин да се даље школујем је било да завршим основне науке биологије да бих дошла до садашњег звања. Мастер који сам завршила је захтјевао биологију као четворогодишњи факултет како би се критерији за упис испунили. Нисам тату заборавила, зато сам и кошарку играла четири године. Тако сам спојила двије љубави и уједино оправдала „занате“ оба родитеља.

Током студирања била је у различитим улогама од члана спортског студентског одбора до ментора студентима и асистента професорима у лабораторијама и на предавањима.

– То је био „roller coaster“ период! Буђење у 5 ујутро за кондициони тренинг, онда посао у кафитерији од 6 до 9, па на јутарња предавања. Између часова помагала сам професорима и интернационалним студентима. Увече опет на тренинг и онда у бибилотеку на последњи посао помагања студентима око домаћег задатка. Четврту годину сам добила и позив да помогнем фудбалском тиму тако да сам последњу годину играла два спорта! Искрено, ништа не бих промјенила. Ти дани који су били тако заузети су били најљепши дани. Дани које никада нећу заборавити и дани који су ме направили здравственим радником који јесам данас.

Степеница више за дипломираног биолога значила је двогодишње мастер студије на University of the Cumberlands, а прије тога и обавезно стицање искуства.

– Узела сам паузу три године послије дипломирања и стекла радно искуство као медицинска сестра код једног дивног, на жалост покојног, доктора Ивана Љубића. Доктор Иван је био мој ментор и научио ме много о медицини. Радећи за њега у приватној клиници Интерне медицине упознала сам доста студената на стажирању који су били у мастер програму Physician Assistant Studies. Наједноставнији начин да се појасни шта је Physician Assistant Studies је да је то здравствени радник који као љекар прегледа пацијенте, диагностикује болести, прописује лијекове у склопу клинике уз супервизију љекара. Тренутно је у Америци ова професија у великом порасту јер много људи једноставно нема могућности да плати пола милиона долара да буде доктор или неће да проведе 10-12 година у школи. Е сада, свака држава има другачије прописе у вези моје струке. Држава Кентаки је јако ригорозна по том питању, рецимо морам годину дана радити у својој струци да би добила лиценцу за одређене лијекове за јаке болове, то јесте наркотике. У поређењу са Калифорнијом гдје одмах наког положеног државног испита Physician Assistant може преписивати све лијекове. Сваке десете године, након положеног државног испита, мора се опет полагати тај испит за обнову лиценце да би она била валидна. То је исто и код љекара у САД. Дивна ствар ове струке јесте та тимска сарадња па ако икад имам недоумице како приступити плану за лијечење пацијента, увијек имам ту докторе да се са њима консултујем. Рецимо, у клиници гдје радим имају три доктора и седам нас Pas (physician Assistant).

Христинин ментор и велики пријатељ, на жалост покојни, др Иван Љубић од којег је научила много о медицини/ Фото са Кентаки дербија гдје је била гост његове породице

До стицања лиценце је дуг пут на којем студент стичу искуство кроз обавезних око 4000 сати који морају бити директно проведени са пацијентима.

– Онда током мастер студија годину дана се иде на различите клиничке ротације или стажирања у 10 области медицине од којих су: интерна медицина (два пута), педијатрија, породична медицина, дерматологија, општа хирургија, гинекологија, психијатрија, ургентна медицина, ортопедска хирургија. На свакој од ових ротација се остане четири седмице и на крају се полаже национални испит који долази директно из државне комисије која се зове Physician Assistant Education Department. Значи, професори на факултету немају ништа са тим испитима. Тако је ригорозно да испити трају по четири сата и сваки пут ти скенирају отиске прстију прије испита. Имаш шансу само један испит да паднеш и онда те избаце из програма. Да вам приближим ригорозност: Троје колега који су Американци су били избачени из мастер програма јер нису прошли испите са оцјеном коју држава зада.

Са Опште хирургије током ротација – по Христинином мишљењу једне од најтежих грана медицине

Само један Институт у САД има право да изда лиценцу за ово звање.

– Након завршавања мастер програма није загарантована медицинска лиценца. Ти можеш имати диплому али ако не положиш државни испит који захтјева National Commision on Certification on of Physician Assistants (NCCPA) ништа ниси урадила/о. Овај испит траје осам сати и на њему су све области медицине, односно 14 органских система. Имаш прилику три пута да изађеш на испит и ако не прођеш из трећег пута, никада више у САД не можеш да будеш Physician Assistant. WОW!! Никада нећу заборавити када сам добила резултате и из првог пута положила. Ту су ми били отац и мајка у посјети и ту срећу сам са њима подјелила!

Завршетак мастер студија, примање дипломе са клиничким професорима

На клиници Commonwealth Pain and Spine дневно прегледа око 30 пацијената различитих узраста који имају проблем са акутним боловима због различитих стања.

– Мој први пацијент је ујутро у 7:45, а последњи у четири сата послије подне. Имам своју медицинску сестру која уведе пацијенте у собу и узме основне податке, а потом слиједи мој дио разговора са пацијентом и преглед. Већина пацијената је имала операције на леђима, врату, кољенима и куковима. Након операција се јавља упални процес и доста људи живи са хроничним боловима. Ја их усмјеравам на физикалну терапију, неурохирургију, ортопедију, наручујем ињекције, прописујем лијекове за инфламацију и тако даље. Имам и доста жена са мигренама којима дајемо ботокс ињекције. Ако сам на примјер упутила пацијента на магнетну резонанцу, моја обавеза је да прочитам резултате снимака прије него што пацијент дође. Има и пацијената који су на лијековима за болове и њих морам мало строжије пратити свака два мјесеца јер узимамо анализу урина да пратимо да ли узимају лијекове како су прописани. Кад имам неко питање, обратим се својим докторима који се у већини случајева слажу са мојим планом лијечења. И онда се све своди на документацију која је јако битна у здравственом систему у Америци. Деси се да носим посао кући јер картони по пропису морају бити потписани у року од 72 сата.

Обавеза је пуно, ритам живота такав да током седмице ужива у свом послу, а викендом у једној од првих љубави – кошарци.

– Живот у Америци је “ always on the go“, а то значи током радне седмице се ради толико интезивно са пацијентима да једино остаје викенд за неко опуштање. Кошарка се и даље игра рекреативно, а нађе се времена и за вожњу бициклом поред Охајо ријеке. Сада стижу познате коњске трке у мају тако да се и то стигне погледати.

Током чувенох Кентаки дербија или коњских трка

Да је одважна и храбра показала је још онда када је одлучно сјела на прекоокенаски лет и ни трен није одступила од својих циљева, а да је способна, искусна и вриједна, показала је и доказала у годинама које су услиједиле. Баш као што је и рекла, након толико рада и одрицања, резултати морају постати видљиви. Поред још једне жеље на листи ставља ознаку – испуњено.

– Прије десет дана сам потписала уговор са великом болницом у Луисвилу гдје ћу радити на клиници за педијатријску ортопедију и спортску медицине. Увијек ми је била жеља да радим са спортистима и коначно се то десило. Потписала сам уговор са њима на двије године и почињем већ у августу. Имаћу и прилику да будем са ортопедским хирурзима у операционој сали и да асистирам на операцијама. Радићу са дјецом узраста до 18 година која имају спортске повреде и лијечити их. Јако се радујем!

мр Христина Остојић – током клиничких ротација на University of the Cumberlands

И у позадини њене профилне слике залив и Херцег Нови као још један доказ привржености, жеље да и другима покаже одакле долази и да га учини свима блиским јер недостаје и град и породица.

– Недостаје ми плаво море, шетње по шеталишту и звук таласа. Кад покажем слике својим колегама на послу, сви су одушевљени. Искрено се радујем следећем узлетању авиона ка мом Херцег Новом.

До тада и сусрета са нашом Христином у Херцег Новом порука младим људима који бирају пут којим ће наставити даље:

– Немојте се бојати бити другачији. Ако имаш циљ, крени на пут! Јер један је живот и мораш пробати оно о чему сањаш и чему се радујеш!, казала је за РТХН Новљанка Христина Остојић, Masters of Science Physician Assistant Studies.

Млади, вриједни, учени људи увијек чине да смо сви заједно, као град и заједница, поносни на њих и на њихове успјехе. Христина, хвала што чините добро за цијело човјечанство и срећно у освајању нових знања!

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here