Престижни Оксфорд (Oxford Brookes University) и наше младо лице у њему које брани мастер тезу, па онда још степеница више, јер кад је нашој младости нешто могло бити препрека и ето је на докторским студијама на UCL у Лондону. А не тако давно, учила је Гимназију у СМШ „Иван Горан Ковачић“, на трећој години размишљала о микробиологији, на четвртој се већ одлучила да то буде архитектура и просторно планирање због неодољиве љубави према старим, древним грађевинама. И сад јој се, каже, кроз мисли понекад провуку слике неких новских грађевина, али и топлих пријатељских лица, сјећање на дјетињство па пред њом засија најљепши призор уласка у Боку који се пружа са балкона родитељског стана на Топлој два. Одатле је кренула у свијет, да га, попут бројних наших успјешних младих људи, освоји – докторанткиња просторног планирања на UCL у Лондону Новљанка Александра Милентијевић.
Каже да је најважније не одустајати и бирати своје дефиниције у животу, како успјеха тако и свега осталог. Тако је и наша Александра, завршила основне студије архитектуре и урбанизма у Београду, потом мастер студије просторног планирања у Оксфорду, а сада је четврта година „part-time“ докторских студија на Бартлет школи планирања (Bartlett School of Planning) која је дио Универзитетског колеџа Лондон (University College London).
– Генерално што се тиче докторских студија у Великој Британији, потребно је пријавити се са предлогом за истраживање које мора да буде оригинално и да има потенцијал за допринос академској литератури која је релевантна тој струци. Докторске студије се могу радити на „full-time“ основи што значи отприлике пуно радно вријеме током седмице, или „part-time“ основи што је углавном за људе који имају мање расположивог времена да се потпуно или само посвете докторату. „Full-time“ или пуне студије трају укупно између 3-4 године, док „part-time“ или раздијељене студије трају дуже, минимум од 5 до 7 година. У Великој Британији није случај да постоје обавезна предавања за докторанте јер се подразумијева да студенти морају да имају одређено предзнање и едукацију прије самог пријављивања. Провођење времена у почетку се генерално састоји од много читања и анализирања постојеће литературе да би се утврдиле празнине у литератури које истраживање жели да допуни. Прије одласка на теренски рад, постоји испит који се назива „upgrade“ и који управо представља тај успон да је докторанд спреман да самостално одради истраживање. До тог испита сви студенти на докторским студијама су пријављени као студенти мастер филозофије која је заправо изнад осталих мастер студија, а испод доктората. Након положеног „upgrade“ испита, студенти добијају ниво студента докторских студија и иду да одраде истраживање на терену. Након теренског рада, следи детаљна анализа резултата која се временом формира у тезу која се потом предаје као финални рад. Коначан резултат докторских студија треба да буде теза од 100 хиљада ријечи, која такође треба и усмено да се одбрани.
Она управо креће да одговори том изазову – да пише докторски рад на тему учешћа грађана у урбанистичком и просторном планирању у пост-социјалистичком окружењу.
– Случај који сам узела да анализирам је базиран у Београду. Моје истраживање детаљно проучава настанак и развој активизма који је почео око пројекта Београд на води и прешао на остале теме и пројекте. Ово је од велике занимљивости обзиром да је организација „Не давимо Београд“ која је почела са приговорима ка самом пројекту, прерасла у сталног политичког актера. Кроз моје истраживање, покушавам да пронађем повезницу између почетка организације који је заснован на активистичким активностима ка једном урбанистичком пројекту, са њиховим раширеним дјеловањем у друштву на све остале теме од друштвеног и политичког значаја којима се баве. Мој теренски рад се састојао од интеракције са активистима кроз интервјуе и фокус групе, као и анкету и анализу разних докумената, догађаја и слично. Сада тренутно анализирам све податке које сам прикупила кроз ове методе након чега ћу почети да доносим закључке везане за истраживање.
Сјећа се да јој је након завршених мастер студија био потребан одмор од учења и докторске студије јој нису ни биле у мислима, али је временом рад у лондској Општини заинтригирао тиме колико људи у Лондону и Енглеској имају прилику да учествују у планирању и запитала се како то не може да буде толико развијено код нас.
– Или сам бар хтјела да уђем у срж зашто се то не дешава уколико и постоји. И из тога се некако родио предлог за мој докторат када сам почела да размишљам о теми за истраживање и чињеници да могу да га радим уз посао на парт-тиме основи. Бартлет школа планирања је некако била логичан корак обзиром да је близу, ту у Лондону гдје сам и ја, а нарочито због квалитета самог Универзитета. Написала сам предлог за докторат који сам послала једном од професора којег сам сматрала као потенцијалног примарног супервизора, с обзиром да то предлажу као добру праксу, и он ме је охрабрио да се и формално пријавим. Уз предлог о тези сам послала и стандардна документа као што су пријашње дипломе, транскрипти пријашњих студија, мотивационо писмо, док сам овај пут за доказ о знању енглеског језика искористила чињеницу да сам већ завршила мастер студије на енглеском језику, као и то да сам запослена у државној организацији гдје се наравно практикује коришћење енглеској језика. Затим сам имала интервју са будућим примарним и секундарним супервизорима након чега сам и формално добила понуду од факултета и касније почела са студијама у септембру 2019. године.
UCL као цијелокупни универзитет је у 2023. рангиран као осми на свијету, а као универзитет то укључује разне факултете и професије које подржава. Али те године када сам ја почињала докторске студије, Бартлет као дио UCL-а је заправо постао број један на свјетској ранг листи за студије архитектуре и планирања што је био јако испуњавајући осјећај знајући да ћу ја ту ускоро почети да студирам моје докторске студије.
Уз такве услове и установе које факултет нуди, задовољство је још веће јер је њени супервизори подржавају у ономе што ради у истраживању, али исто тако јој помажу сугестијама. И како каже, фасцинирана је колико су, премда велики и признати у академском свијету, професори сасвим приземни и доступни студентима.
– Као докторанти смо јако битни универзитету јер академска истраживања доста доприносе квалитету универзитета и његовој репутацији. У Бартлет школи планирања, имамо свој посебан докторантски простор у коме радимо, гдје имамо прилику да се фокусирамо на свој рад, али и да проведемо времена једни са другима и да тако дијелимо информације и савјете. Универзитет такође има одличан избор биоблиотека што је нешто што је мени јако битно колико због понуде литературе, тако и због тога што је за мене рад у библиотеци мотивишући јер си окружен осталим људима који су исто тако фокусирани. Због свог распореда, често немам времена да присуствујем разним догађајима, али постоји велики број тога у чему се може учествовати што свакако употпуњава студије било ког степена. И велики акценат је генерално стављен на ширење информација са свима на факултету и универзитету тако да сви будемо упознати са свиме што се дешава. Оно што је мени био дашак свјежег ваздуха, како на мастеру, а нарочито сада на докторату, јесте колико лако може да се ступи у контакт са професорима, од којих су неки доста признати и познати у академском свијету. И оно што је мене фасцинирало јесте колико су приземни сви ти људи које сам упознала, у смислу да и даље виде све као процес учења, колико год да су већ тога прошли и постигли.
Те 2015. године имала је више опција гдје да упише мастер, а на свакој од њих је била примљена – од поморског просторног планирања у Венецији, очувања градитељског наслеђа у Кардифу, пројектовања у Данској, до просторног планирања у Енглеској.
– Одлука за Оксфорд је некако донешена због тога што је тај мастер просторног планирања био највише аутентичан ономе што сам хтјела даље да студирам, а то је да пређем више у сферу планирања него саме архитектуре. Сматрала сам да са просторним планирањем постоји прилика да се више тога искуси у послу грађене средине него са архитектуром гдје је фокус на пројекту на једној парцели и слично. Такође одабиру мастера у Енглеској је доприњела чињеница да је Оксфорд један прелијеп град и као извучен из бајке, што сам знала да ће бити дивно искуство. А и свакако је била локација да најбоље усавршим језик. У Оксфорду постоје два универзитета, стари универзитет Oxford University и новији универзитет Oxford Brookes University. Мастер сам студирала на Oxford Brookes University, којем је претеча некадашња Оxфордска школа умјетности (Oxford School of Art) настала половином 19. вијека, касније проширена и названа као Оxфордска политехника (Oxford Polytechnic), јер стари универзитет никада није практиковао архитектуру и планирање. Мој мастер се бавио просторним планирањем, и то нарочито у Британији, али је постојала такође и компарација са осталим системима, као и то да смо на излет ишли у Француску да учимо о њиховом систему планирања.
Том периоду, када се одлучила за мастер, се веома радовала и била узбуђена због свега што ће да услиједи.
– Мастер дефинитивно јесте испунио моја очекивања и баш сам уживала у том периоду. Учење је било веома изазовно, поготово навикавање на начин самог система. Мени је било много занимљиво што постоји доста дебатовања и изношења нашег мишљења, што некако није био случај са нашим универзитетима у региону. Таман прије него што ја дошла да радим мастер, завршена је нова зграда која је баш употпунила цијело искуство на мастеру јер је имала сјајне просторе и учионице. Највише сам била одушевљена библиотеком јер је била одлично опремљена и организована. Цимерка у Оксфорду ми је била Италијанка са којом сам постала јако добра другарица и са којом сам и дан данас у контакту. Упознала сам јако пуно занимљивих људи из различитих дијелова свијета и различитих култура, што је дио цијелог дивног искуства јер се на тај начин некако свијет приближи теби. Оксфорд као град је стварно магичан, и то је мени много значило, колико због моје професије, толико и због мог уживања у цијелом том амбијенту.
Моја мастер теза се базирала на учешћу грађана у проценама утицаја на животну средину, а пројекат који сам изабрала за анализу је била одбијена инфраструктурна дозвола за изградњу приобалне фарме вјетрењача на југу Енглеске. Мастер теза је заправо била и почетак моје снажне склоности и интереса ка учешћу грађана у процесу урбанистичког и просторног планирања које сам онда пренијела и на докторску дисертацију.
Ради као професионални урбаниста/планер на нивоу главног референта у департману планирања у једној од лондонских општина Tower Hamlets која се налази у источном дијелу централног Лондона. Ипак, радни дан почиње другачије од осталих запослених, али се на то не жали.
– Морам признати да мој радни дан, у последње вријеме, често почиње са неколико сати учења што наравно подразумијева рано буђење, али ето то је нешто што ми тренутно одговара у смислу мог распореда тако да се не жалим. Општина Tower Hamlets обухвата лондонске докове који су некада били доста важни у глобалној економији, али су временом изгубили своју употребу те је од краја 1980-их кренуо интензиван период градње у овом дијелу Лондона обзиром на високу расположивост неизграђеног земљишта. Мој типичан радни дан се састоји од писања извјештаја за дозволе, састанака са инвеститорима и њиховим тимовима планера и архитеката, презентовања пројеката локалним политичким актерима на разним комисијама, састанака са разним осталим тимовима у нашој општини, комуникације са разним државним специјалистичким организацијама и тако даље, има ту још доста осталог, али ето то би биле неке од главних активности. Ниједан дан није исти те се активности у дану мјењају и мијешају на основу приоритета, времеских оквира и рокова. У цијелокупном послу рекла бих да су колаборација и преговарање неки од главних принципа којима се водимо како би дошли до најбољих резултата за разне пројекте. Како сада радим на јако великим пројектима, више не идем толико често на терен, али је тај теренски рад био одлична прилика да редовно изађем из канцеларије и прошетам, а исто сам тако и те моменте користила да разгледам разне предјеле и упијам лондонску архитектуру.
Пројекти на којима ради су разнолики, од градње неколико стотина нових станова који не представљају само нове зграде, већ цијела нова насеља, до неких пројеката који имају доста утицаја на заштићене грађевине и слично.
– Ту има доста изазова, али то је управо оно што чини мој посао испуњавајућим и занимљивим. Сваки од пројеката на којима сам радила је некако посебан за себе, али постоји неколико њих који су ми нарочито били значајни. Један од њих је била обнова насеља која је подразумијевала рушење постојећих кућа и станова и изградњу нових у много већем броју, гдје је постојећим станарима дата прилика да бирају хоће ли да им се њихове некретнине откупе или ако желе да се врате у нове стамбене јединице да живе када пројекат буде изграђен. У том пројекту је било доста компонената, али мени се највише свидјело то хумано поступање према постојећим станарима који су били доста укључени у цијели процес што није нешто на чему инвеститори воле да инсистирају. Тренутно водим пројекат за изградњу моста који је сам по себи занимљив јер захтјева примјену неких специфичних стандарда.
Чини се, да је наша Александра, направила одличан избор када је бирала архитектуру, а каже да је ипак све некако дошло само од себе временом.
– Другу половину средње школе сам провела доста времена размишљајући о томе шта бих хтјела да студирам. У трећој години школе то је био фокус на природне науке, наприје микробиологију и генетику, а рекла бих да је дјелимично томе била заслужна професорица Жорић из средње школе која нам је на одличан начин приближила сферу биологије. И онда је наставак размишљања у четвртој години некако пребацио на архитектуру и урбанизам обзиром да ми се више свиђала сама професија јер је доста креативнија. Грађена средина је све оно што је око нас и сваки простор у којем ми функционишемо, и мислим да је неминовно да сам ја одувијек то примјећивала. Нарочито сам увијек имала дивљење ка градитељском наслеђу и старим грађевинама, што је некако употпунило цијели мој избор факултета.
У граду мора, сунца, зеленила, скалина, мимозе, фестивала – њеном и нашем Херцег Новом, могло би доста тога да се промјени, а прије свега да „градимо просторе према потребама људи, а не капитала”.
– Често знам да размишљам шта је то што недостаје код нас. Генерално на неком државном нивоу нам недостаје то социјално становање које се иначе свуда гради за људе са веома ниским платежним моћима. То је нешто на чему редовно радим у Лондону када су у питању пројекти са стамбеним јединицама и баш сам страствена по том питању. Мислим да у нашој средини, како граду тако и региону, недостаје учешће грађана, што је вјероватно одраз самог система урбанизма и планирања код нас. Морамо да градимо просторе према потребама људи, а не капитала, и то је оно што ми смета свуда. Али док се систем мало не промјени, мислим да би било добро рјешење да људи узму ствари у своје руке и да проведемо мало више времена уљепшавајући наше просторе колико год можемо. За то бих узела примјер зграде гдје живе моји родитељи, гдје се моја мама као управница зграде, као и људи у згради, труде и проводе вријеме да зграда изгледа лијепо и репрезентативно, како изнутра тако и споља. Када би се сви у свакој згради и кући мало више посветили да среде простор око њих самих, наш град би одмах заблистао. Није то толико тешко, само треба имати мало маште и доста воље.
Истиче да је велики проблем што је процес одлучивања у урбанизму код нас доста централизован последњих неколико година јер људи који одлучују нису упознати са градом и његовим потребама.
– То дефинитивно треба да се промјени. Такође, један од проблема према мом мишљењу је што се не даје пуно значаја изгледу зграда у смислу да често постоје неатрактивне зграде које не доприносе естетски позитивно нашој изграђеној средини, и штавише јако негативно утичу на заштићене грађевине и градитељско наслеђе. Саобраћај је такође један од главних проблема у Херцег Новом гдје се нове грађевине само граде, али се не размишља о волумену и утицају који то има на кретање у граду. Повезано са тиме, ријетко постоје нови простори у виду отворених и зелених површина који ће да понуде нове паркове, дјечја игралишта и просторе са сличним активностима који заправо требају да буду жила куцавица друштва. Овакве ствари требају да се уведу као захтјеви и стандардни јер све што постоји као опционално углавном не бива понуђено од стране инвеститора.
И коначно ствар која ме често забрине јесте несређеност грађевинских парцела које су у радовима. Често материјали знају да буду по улици гдје треба да се пролази, нема јасно назначених граница грађевинске парцеле, што доводи у питање сигурност људи који ту раде, али и оних који морају туда да се крећу, нарочито дјеце коју сам знала да виђам како се пењу по арматури и цијевима које су биле остављене на сред улице.
Наравно да критика увијек може да има много више него позитивних страна, али оно што бих истакла као предност у нашем граду јесте његова сама величина што може да пружи прилике за нека иновативна рјешења него што би то случај био у великим градовима. Па бих тако вољела и да се урбанисти и грађани охрабре на мало више креативне дискусије и разумијевања да може да се дође до тих иноватних рјешења која би рјешила неке проблеме, барем чак и тренутно док не дође клима за неко перманенто рјешавање истих, прича наша Александра.
Организовати вријеме тако да у једном дану стану све планиране активности, тренутно јој је највећи изазов, па зна и даље доста често да буде и касних вечерњих и раних јутарњих сати учења. Ипак, док је епидемија корона вируса све затворила у домове, она је тај период успјела да искористи на најбољи начин.
– Мој дан је тада постао дужи обзиром да нисам морала да путујем до и од посла, што је помогло да се мало одморим од тог претходног хаотичног периода. Сада је то мало другачије, али и даље доста радим од куће, што олакшава организацију. Такође сам, током пандемије, доста времена проводила кући у Херцег Новом јер смо посао обављали од куће, па сам некако и надокнадила пријашње вријеме када ми је доста тога недостајало. Тако да је то све дошло на своје. Тренутно, један од већих изазова јесте везан за факултет и то ће убрзо бити почетак писања те дуге докторске тезе. Али из разноликог искуства, знам да је управо најтежи почетак и да после све некако крене да буде лакше тако да сматрам да у мало изазовнијим периодима само треба стиснути зубе и имати на уму да ће неки лакши, мирнији период исто тако да дође.
Ако се све ствари посложе како треба, има времена и за пријатеље и за обилазак културних догађаја, али и да се проба неки нови кулинарски специјалитет.
– Како радим пуно радно вријеме и студирам на ’парт-тиме’ основи, често се деси да преклапам различите активности како би све постигла, па тако путовања углавном имају неку карактеристику одласка на разне конференције, конгресе и слично, а викенди и слободни дани буду дјелимично или скроз искоришћени за учење и неке студентске радионице. И наравно око свега тога се планира вријеме са драгим људима и разне друштвене и опуштајуће активности којих не мањка, посебно у Лондону гдје постоји толико разноликих ствари да се види, обиђе и проба (нарочито када је храна у питању).
Мисли често лете из Лондона у Херцег Нови гдје је њена породица, али и драги људи, слике дјетињства.
– Сјетим се често догађаја и људи из дјетињства и рекла бих да су то неке ствари које утопле срце када смо далеко, поготово јер је дјетињство у Новом један од најљепших периода за мене. Често се деси да се присјетим неких зграда и дијелова града које онда тако провлачим по мислима неколико дана. Оно што ми посебно фали јесте дружење са породицом и пријатељима, шетње по Новом и поглед на улаз у залив са балкона из стана мојих родитеља који је дефинитивно за мене најљепши.
Постоји толико тога што би хтјела да каже младим људима који су пред одлуком гдје и шта студирати, куда кренути.
– Ако бих изабрала оно главно, то би дефинитивно било да не престају да се труде и да не дозволе да их ишта поколеба на њиховом путу. Мислим да млади људи који у овом времену бирају свој пут имају отежану ситуацију због тога како свијет и друштвене мреже приказују и дефинишу успијех, и зато би их охрабрила да прошире своје видике и бирају своје дефиниције у животу, како успијеха тако и свега осталог, а не само да их прихватају како су им сервиране, казала је за РТХН докторанткиња просторног планирања на УЦЛ у Лондону Новљанка Александра Милентијевић.
Млади, вриједни, учени људи увијек чине да смо сви заједно, као град и заједница, поносни на њих и на њихове успјехе. Александра, хвала и срећно у освајању нових знања!
