Пише мр Милован Баждар
ММФ-ова прогноза раста свјетске економије за 2024. годину је око 3%, с тим што
се очекује нижа стопа раста за развијене државе од оних у развоју. Ово се може
разумјети када се зна да су развијене земље снажно орјентисане ка извозу, а усљед
енергетске несигурности расту трошкови производње и цјеновне калкулације постају веома краткорочне и непредвидљиве. Ту су и промјене у конкурентским факторима што свезаједно узрокује стагнацију производње у западним извозним привредама.
Нарочито је погођена Европа, а посебно Њемачка прекидом санбдијевања јефтиним руским енергентима. Осим тога, ове државе немају могућности већег генерисања унутрашње тражње која би надомјестила пад извозних прихода, као што је то случај са земљама БРИКС-а.
Земље БРИКС-а имају огромно унутрашње незасићено тржиште, а достигнути степен развоја им омогућава све веће супституисање увоза властитом произодњом као
и пораст међусобне робне размјене. Кина је постала економски „џин” који је преузео
свјетско лидерство по величини БДП-а (преко 30.бил. $ у 2023.год.), а да заправо још
увијек има више од 50% економски неразвијеног дијела земље.
У садашњој турбуленцији свјетске глобализоване економије Кина је показала
изузетну способност еластичности привреде и адаптације на осцилације глобалне тражње. То постиже јачањем властитог тржишта и евидентно све снажнијом позицијом јуана. Снажна кинеска валута није препрека за извоз кинеских производа због достигнутог нивоа продуктивности кинеске привреде, енергетске стабилности и нижих производних трошкова.
Учешће јуана у свјетским платним токовима незаустављиво расте на штету долара,
нарочито између земаља БРИКС-а. Тако су у међусобним платним билансима Кина и
Русија достигле скоро 50% учешћа јуана и рубља. Кина дефинитивно има амбицију да
детронизује долар као свјетску резервну валуту и за то ствара предуслове. Усвојила је
конвертибилност јуана за злато, а отпочела трговину нафтом са Саудијском Арабијом у
јуанима. Снажна позиција у БРИКС-у гарантује Кини утицај на Русију, Иран и Венецуелу (скоро 50% свјетске производње нафте) у смјеру све већег прихаватања јуана у нафтној трговини. Пројектом „Појас и пут” Кина је покренула огроман инвестијски циклус у којем поред својих финансија ангажује успјешно властите производне и грађевинске компаније.
Транзиција енергетског сектора у Европи (гашење термоелектрана и нуклеарних
електрана, прекид снабдијевања јефтиним руском енергентима) је већ у 2022.год. имала за посљедицу значајан пад БДП-а, а у 2023.год. и економску рецесију у Њемачкој. Велики раст инфлације је пратио и пад производње посебно извозно орјентисане. У борби против инфлације Европска централна банка је повећала референтну каматну стопу са негативне крајем ′21, односно нулте 2022.год. на чак 4,5 у 2023.год.
Сада је јасно да је нагли скок референтне каматне стопе произвео високе каматне трошкове Европске Централне банке и националних централних банака, тако да су њихови губици због разлике између каматних трошкова и прихода тешки више десетина милијарди евра. За сада већи дио губитака покривају резервацијама комерцијалних банака, али то не може дуго трајати, поготово не у условима огромних субвенција према Украјини.
Високе камате обуздавају инфлацију али коче инвестиције. Појава стагфлације
(инфалција + стагнација реалног сектора) назире се у Њемачкој привредној локомотиви, што је узроковало и поновни раст долара у односу на евро. Европске фирме су све више у страху од кинеске конкуренције и нестабилних и скупих енергената. Ту је и проблем Америчког државног протекционизма који привлачи европске инвеститоре и привредне гиганте.
Стагфлација се може јавити у тежим кризним условима када раст тражње не генерише
раст производње, већ напротив долази до пада исте. Узроци могу бити здружени фактори: поремећај санбдијевања и цијена енергената, пад вриједности валуте и висока инфлација, поремећаји у међународној трговини због безбједносних ризика
и ратна дешавања и свијетска геополитичка криза.
На жалост, можемо констатовати да су сада у мањој или већој мјери присутни готово
сви наведени фактори. Ипак, појава дубоке стагфлације у свјетским оквирима попут Велике кризе из 1929.године није реална осим у ситуацији великог ширења рата. Нејасно је, међутим, како ће се ЕУ изборити у овој години са бројним тешким изазовима: успорен раст БДП-а и смањени буџетски приходи; и даље висока инфлација и неминовно високе камате; слабија актива државних фондова и мање субвенције пољопривреди; бројни банкроти привредних субјеката и пад инвестиција; раст незапослености реализација зелене агенде; посљедице климатских промјена; огромне субвенције Украјини; наставак мигрантске кризе итд…
У случају, а то је извјесно, да политика ЕУ не направи неке радикалније промјене у
правцу заустављања наведених кризних фактора, може се очекивати само погоршање
макроекономске ситуације: повећање јавних дугова, пад вриједности еура, пад БДП-а
итд..Оно што чуди је да постепени раст економских проблема, као да не утиче на било
какву промјену курса ни унутрашње ни вањске политике ЕУ. Њемачкој је, напр. пуно
лакше издвојити 8 млрд еура за Украјину него 1-2 млрд еура за субвенцију пољопривредницима.
Остаје закључак да је бирократија ЕУ спремна на веома ризичну ескалацију проблема како на економском тако и на безбједоносном плану. Увјерен сам да свака политика “здравог разума” мора перципирати реалну ситуацију са реалним ризицима без спремности да се понаша хазардерски. Улози за ЕУ и читаво човјечанство су никад већи. Какви су очекивања и ризици за црногорску економију у текућој години, о томе у слиједећој колумни.
