Говор Jeffrey Sachsa, чувеног америчког професора с Харварда, у Europarlamentu изненађујуће није имао нарочитог одјека у европским медијима. Разлози за то су прије свега у чињеници да се политика ЕУ још увијек таласа негдје у оквирима ригидне антируске платформе и безрезервне подршке Украјини, као и неспремности да самокритички сагледа своју вањску политику у посљедњих пар деценија. Истина, доласком Trumpa на власт, спласле су амбиције и прича о подршци Украјини “ докле год буде требало да се оствари циљ – порази Русија и поврате окупиране територије”више се не формулише на тај начин. Сада EU и V. Britanija говоре о потреби да се Украјини “омогући преговоре с позиције снаге”, шта год то значило. Заправо, то је хватање за сламку спаса да би се колико толико сачувало нешто од аутистичне и некритичке вањске политике EU ,која је слијепо пропагирана већ пуне три ратне године, али објективно И читавих пар деценија. Према ријечима професора Sachsa EU и нема своју вањску политику, а познати турски медиј наводи: “Trump дјелује, Европа реагира”. Овај пут EU није имала времена ни да реагира. Трумповова политичка локомотива је европски вагон једноставно откачила и гурнула на заслужени споредни колосијек. Сацхс подсјећа на неутемељеност и, није погрешно рећи, утопијски приступ EU у вањској политици. Конце западне међународне политике већ деценијама вуче САД, а Европа беспоговорно слиједи без икакве критичке анализе и штетности могућих посљедица по властите интересе. Једина ситуација када се Европа успротивила САД-у, истина немоћно, била је покретање рата против Ирака 2003.године. Према ријечима обавијештеног професора тај злочиначки рат са стотинама хиљада мртвих цивила је излобиран од стране Натењахуа и Израела и несумњиво је тако. Израелцима је одавно жеља да се преко САД обрачунају са њиховим проглашеним главним непријатељима и спонзорима Хезболаха и Хамаса – Ираком и Ираном. Тај залудни рат је био само увод у слиједећи низ ратова на блискоисточном и сјеверноафричком простору ( од Либије до Сирије и Афганистана). Резултат крвавог “арапског прољећа” је поред разарања и огромног броја жртава, покретање избјегличког таласа који је запљуснуо Европу. EU реагује мирно и прима милионске избјеглица уз аманет Меркелове. Свега пар EU чланица негодују и пружају неки отпор у тој ситуацији, међу којима нарочито Орбанова Мађарска. Дакле, од потпуно Америци лојалне и копи пејст европске политике у протеклих 20 ак година, EU је дошла данас до позиције “ вагона на споредном колосијеку”. Овакав развој догађаја је према Sachsu ипак био предвидив. Ако претендујете на позицију важног геполитичког и економског свјетског субјекта, морате ултимативно посједовати два кључна потенцијала: безбједносни штит у својим рукама и економско-енергетске ресурсе. ЕУ нема у потпуности нити један од та два. Ако уз то прихватате позицију послушног вазала и подржите кршење међународних норми ( Косово, Ирак, арапско прољеће итд.), онда у кључном моменту и кризи на европској територији (Украјина) останете без механизама за дјеловање. Можете само у одсуству политичког реализма заглибити као саучесник у рату којег не можете добити. Томе још треба додати и несхватљиво противљење новој геополитичкој реалности коју доноси трампизам.
Тако британски премијер Starmer и даље форсира флоскулу о Русији као највећој пријетњи и са Макроном планира мировне снаге на територији Украјине, иако реалност на терену и америчка промјена курса не нуде никакав оптимизам за такав сценариј. Па Русија је управо због мотива да “одмакне ” NATO” и започела SVO. Тврдоглавост европских лидера тј. неспремност да прихвате чињеницу да су поражена страна како у војном смислу са читавом NATO grupom, тако и у економском смислу је запањујућа. Европа је више од других свјетских сила претрпила штете од пандемије короне и од, сада очигледно, бесмислених санкција према Русији. Нема никаквих изгледа да поврати у скорије вријеме већу динамику раста, првенствено због кинеске конкурентности и дефицита повољних енергената. Потпредсједник Vens je u Minhenu указао на отуђеност европске политичке елите од воље народа и савршено је у праву. Европска политичка елита је већински отуђена од народа и не показује да разумије ни интересе властите економије. Ријеч је о бирократама, који никада нису имали искуства у већим кризама, а уљуљкани су у властитој егоцентричној представи. Уз Великог брата (SAD) рачунали су да ће извозити демократију путем обојених револуција и wouk идеологије, те на крилима либералног глобализма ( читај неоколонијализма) вјечно убирати профите. Да су само мало више били спремни учити из повијести, вјероватно не би били у сада незавидној ситуацији међународног субјекта, који не може сјести за стол са великим играчима, чак ни по питању стратешких тема које се тичу њихове територије.
Резултат вањскополитичког тумарања европске отуђене елите је јачање десних суверенистичких политичких субјеката. Истина десни политички предзнак је, за разлику од некадашњих искустава, више антиратни од лијевог, али прије свега фокусиран на јачање суверенитета појединачних држава и против бриселске бирократије. Њемачка је послије ових избора на којима је учествовало невјероватних 84 посто бирача, добила снажну анти-EU партију (AFD), која се залаже за обнављање економских и политичких односа са Русијом. Исправно је тврдити да није само Америка хтјела по сваку цијену очувати западну хегемонију па и војним средствима (примјер Украјине гурнуте у колизију НАТО – Русија), већ је то без визије и неразумијевања мноштва јасних сигнала нарастања кинеске и моћи BRIKS-a, снажно подржавала читава Европа. Предстоји коначан расплет украјинске кризе, али и блискоисточне. Како год се ова кризна жаришта заврше тј. примире, једно је сигурно: свијет је направио заокрет од униполарности ка мултиполарности, а пред EU се налазе изазови никад већи у погледу очувања позиције на свјетској геополитичкој и економској сцени. Њу чекају тешка искушења и прилагођавања на економском плану, а украјинску апокалипсу ће у великој мјери носити вјековима на својој савјести.
Мр Милован Баждар
