Рођендан је, деведесети, маестру Луки Берберовићу. Лијеп повод за честитке, за најбоље жеље, али и прилика да подсјетимо на драгоцјене поуке забиљежене током не тако давног разговора који смо са њим водили у породичној кући у Морињу.
Берберовићева дјела, пастели, уља, акварели, препознају се по изузетној лирској ноти којом слика свијет који га окружује, свој медитерански круг.
– На мојим сликама су море, рибари, барке, наранче, маслине, чемпрес…Слика, као и све има акценте, има топло и хладно, свијетло и тамно, не иде само једно. Морате мало осолити, то су аналогије. Врло често када сликам, волим, као запету, да насликам чемпрес…Човјек је заокупљен свијетом око њега – није то само његово фактографско поимање, већ и мисаоно, емотивно и филозофско, објаснио је Берберовић.
Причи додаје да се осјећа лијепо док слика. Али: “престајем оног тренутка када више немам шта рећи.” Лукин наук је да у сликарству као и у свему другом ваља наћи мјеру “оставити простор да се слика наставља, домишљава”.
Мало је познато да је Берберовић на почетку каријере бирао између музике и сликарства. Премда је сликарство било коначан избор, музика је цијелог живота остала неизбјежна. Око његове гитаре и топлог тенора годинама су се окупљале колеге, пријатељи, публика…Данас, поједине слике дјелују као да су “озвучене” на његовим платнима неријетко су упечатљиво приказани музички инструменти.
Неизбјежна тема у разговорима са Луком одувијек је чувена херцегновска Умјетничка школа у којој је и учио и био профессор. Каже да је и данас повремено сања, а увјерен је да би школа, само да је опстала, достигла европски ниво.
О својим сликама не воли да прича.
-Слика мора сама да прича. Ако она не казује ништа, онда ја џаба причам. Човјек који треба да објашњава шта је хтио да каже, боље да ћути.
Нека се Берберовићева и стваралачка и животна прича наставља у радости и у десетој деценији, нека траје фино трагање за тајнама свјетлости и боје, медитеранске и бокешке приче на Лукиним сликама. Оне и њихов аутор имају још тога да нам кажу. Срећно!
