Херцегновски књижевник, свештеник Шпиро Живковић представио је синоћ читалачкој публици двије своје књиге. Новљани су слушали о романима „Equisetum palustre“ и „Вакат Мата Гујине“.
Својим причама и романима, често и поезијом Живковић, путује и води читаоца у свим тим смјеровима. Приповједа вјешто и сликовито, богатим језиком нашег краја, преплиће менталитет, мудрост, судбине, времена и невремена, али и шале и досјетке овдашњих људи, чуло се на промоцији.
Уз аутора о романима су говорили Јелена Газдић, Вишња Косовић, Ивана Јовановић и Теодора Божовић. Разговор са Живковићем водила је Драгана Влаовић.
Живковић, будући да је свештеник, открива да се прије објављивања својих књига дуго премишљао, али да је уз благослов митрополита Амфилохија преломио.
– Свештеничка одора ми не дозвољава да пишем како ми падне на памет, зато сам дуго и отезао са издавањем књига, док нисам напокон одлучио и блаженопочившем митрополиту Амфилохију послао рукопис романа „Вакат Мата Гујине“ да би га он одобрио. Требало је времена да он то прочита. При нашем првом сусрету рекао је „штампај ово, Шпиро“ – прича Живковић.
Сличну судбини имао је и рукопис романа „Equisetum palustre“, који је благословио садашњи митрополит Јоаникије.
Сарадник на студијском програму за српски језик и јужнословенске књижевности Филолошког факултета у Никшићу Др Јелена Газдић указала је на слојевитост романа „Вакат Мата Гујине“, његове свијетле и тамне тонове и ликове Мата и Рада, који су антиподи.
– Те двије крајности су полазиште, извор и увир, за многобројне споредне приче и ликове око којих Живковић прави згуснуту окосницу своје романескне творевине, дајући јој дозу хумора и сатире, попут Петра Кочића и Симе Матавуља – запажа она.
Књижевница и филозоф Мр Вишња Косовић говорила је о Живковићевом стваралаштву са егзистенцијално – теоријског аспекта, и фокусирајући се на „беззавичајност“ човјека, који је духовно искоријењен и одвојен од својих темељних вриједности, и иронију мимикрије, као посебну методу, која наглашава површност савременог друштва.
– Управо филозофија егзистенције, која је снажно покренула то велико, разуђено романописање 20. и нашег вијека, пошла је од једног темељног егзистенцијалног проблема беззавичајности. Али овдје то није географски појам. У примарном облику означава појам мјеста, али овдје то је нешто много дубље и више – казала је Косовић.
Лектор и коректор романа „Equisetum palustre“, Ивана Јовановић, говорила је о његовој слојевитости, истакавши да је аутор кроз мотив отрова симболично указао на распад породице, државе, моралних и друштвених вриједности.
– Отац Шпиро кроз мотив отровног жабљег раставића, који се и не дели и не узима свесно као отров, већ се сматра за лек и стимуланс, симболички указује на суштински узрок распада тог света који је углавном живео у самообмани, и пристајао, као хипнотисан, или каквим халуциногеним средством опијен, да ту самообману чува и од ње не одступа све до аутодеструкције, ни не приметивши да сам изазива сопствену пропаст – казала је она.
Млада пјесникиња Теодора Божовић, која је писала поговор, казала је да Живковић описује тајновите путеве људских судбина над којима бди невидљива али достижна рука правде и указује на колико погубни и опасни могу бити људско незнање и глупост.
– Живковић као јунаке не узима бајковите људе или становнике неког надреалног, паралелног универзума, већ људе какве срећемо у свакодневном лавиринту животних дешавања. У таквом одабиру можемо препознати елементе реализма, који је присутан у читавом развојном току приповједања – запазла је она.
Уз два романа која су синоћ промовисана пред читалачком публиком, Шпиро Живковић у својој библиографији има и роман „Усид мраморног стуба“.
Промоцију у Дворани Парк уприличена је у организацији ЈУК Херцег феста.
