Говорио је „има тишина које памтимо дуже од најлепших речи“. Тишина, пуна, тешка, тишина у коју су стале све његове а наше пјесме, његове и наше љубави, и одласци, и савјети и чекања, и шале, сав живот, коначно туга и суза, настала је након вијести о одласку Ђорђа Балашевића. „Самоуког великана“ како је сам за себе, уз онај шеретски, а благородни осмијех говорио.
А знали смо га кроз пјесме, и тешко ће било ко рећи да у неком Ђолетовом стиху није наша своју причу, онај комадић душе који је нечему недостајао.
Једни су га вољели, поједини кудили, знали и да му замјере штошта, а он је знао да одговори.
„Пребацивали су ми да у мојим причама још важе старе границе? Не, прика, рекох му, у мојим причама границе не важе, то је теби засметало!“
Говорио је „у име свих нас из педесет и неке“ пјевао „душом словенском“ поручивао „не ломите ми багрење“ и учио “ тек у јесен открију се боје крошања, све су исте у лето зелено“… а он је остајао „брошић што се тешко прибада“ другачији „у армији људи“ неко коме је ово „сазвежђе било провинција“.
Слетаће нам и убудуће „на раме као малени црни лептири“ његови стихови „покриваће нас меканим цицаним сном“ кад смо узнемирени, сјетићемо га се на „Бадње вече“ а вечерас поновити савјет који нам је давно оставио „кад одем, и кад месечина завеје мој траг, немој туговати, јер једном сваком мали неми славуј долети на праг…“
И да, сјетићемо га се са давних новских концерата под озвјезданим небом залива, кад у прозор ставимо „прву хризантему,и кад попуцају дивљи кестени“…
Он је прошао врата која је сањао, „сва у сувом злату“ . Нама је оставио да пловимо његовим панонским, петским, музичким морем без граница, одронивши из себе „грумење звезда“ за путоказе.
