Преминула је Босиљка Пушић (88) генерацијама ученика херцегновске Гимназије омиљена професорица српскохрватског језика, пјесникиња, романописац, сликарка…
На улазак у свијет књижевности, причала нам је, снажно је подстакао Бранко Лазаревић, дипломата, један од најистакнутијигх представника српске импресионистичке критике, теоретичар књижевности, естетичар, који је двадесетак година живио у Херцег Новом. Сусретала се са Андрићем, Ћопићем, Костићем, Лалићем и о њима писала у „Хватачима снова“. Увијек је знала да савлада „пут до блискости“ у породици, са генерацијама ученика који су вољели њена предавања и памтили их, са пријатељима и сарадницима.
Приче и пјесме, романи, рађали су се у њој на најмањи подстицај. Покретале су их и зрак сунца и кише, и сузе и осмијеси, и љубави и растанци, и туге и радости, и побједе и порази, а увијек им је Бока додавала све нијансе своје душе, творећи филигрански али јако савезништво јаве и сна, маште и реалности. Од прве поетске збирке „Крила исте птице“ објављене 1970. и првог романа „Отварање лутке“, било је тако. А низали су се затим романи „Како преживети брак“, „Наранча и нож“, „Наранчин цват“, „Књига о Војину“ па трилогија „Наранче под шлемом“ онда опет романи „Стимадур“, “Испод жижуле“, „Тондо“, „Кумборски вијађ“, „Ева“, „Балада о Итани“, „Далеки акорди“ односно „Излазак из чауре“ па „Весело, весело Зомета“ … И сваки пут било је то понирање у прошлост, у себе, за шта је како је говорила Бока, потребна храброст и искреност али и свијест о томе да „то неће проћи без опекотина“.
Бока је писала и за дјецу… „Херцегновске чаролије“, „Кога боли уво како ја растем“, „Ружичасти делфин“…. Добитница је Змајеве почасне награде и награде „Живојин Павловић“, а сваки њен роман номинован је за неку од престижних награда у региону. Роман за дјецу „Пожели звијезду падалицу“ настајао је док је је радознала, истрајна у свему што је радила боравила на лијечењу у Институту Игало. У сусрету са херцегновским школарцима, причала је, добила је идеју како да роман допуни и заврши. Била је поносна на те разговоре са младима који су и њој и њима доносили радост, у којима су се добро сналазили и разумјевали. Роман је награђен на прошлогодишњем херцегновском Тргу од књиге, лани је књигу свог супруга Илије „Виолински кључ“ представила читалачкој публици поводом сто година од његовог рођења, а ове године је на сајму промовисан Босиљкин роман „Весело, весело Зомета“.
Рођена у Ћуприји, у Јагодини је завршила основну школу и гимназију а у Београду дипломирала на Филозофском факултету на Одсјеку за југословенску и свјетску књижевност. Стоји на почетку савременог стваралаштва жене у Црној Гори, у скоро свим жанровима.
Херцег Нови и Бока су били неизоставни дио њених љубави и стваралачких прегнућа. Због тога је након свих награда које је добила посебно обрадовала ове године заслужена Октобарска награда, најзначајније градско признање.
Ведра и оптимистична, храбра пред свим препрекама па и пред болешћу, за један од романа бирала је Маркесову мисао “Живот није оно што си проживио већ оно чега се сјећаш и како се сјећаш да би то испричао”.
А њена порука била је: „У тренуцима кад осјетите потребу да је присно, драго биће које није више међу живима, опет поред вас и с вама, сјећања навру сама, или да вас угуше или да их запишете“.
Босиљка их је за нас записивала, са нама их дијелила, а ми ћемо их, обећавамо – чувати. Уосталом слиједећи опет њен наук „Љубав је најјача кохезиона сила која држи овај свијет да се не распадне.“
С љубављу, професорици, књижевници, доброј мајци, прјатељу, Боки Пушић.
Мир њеној души у неком рајском насељу!
