Напустио нас је Тонћи Ђечевић, још један од оних маштовитих заљубљеника у Нови, добродушних, вриједних, талентованих људи, огромне, позитивне животне енергије. Један од оних ријетких који су знали да се нашале, безазлено на свој и на туђ рачун, да се такмиче, истражују, освајају најразличитија знања и вјештине онда када се то не очекује.
Занат је савладао у морнаричкој школи у Тивту. Три године служио војни рок у морнарици у Сплиту. Одличан пливач, како је приличило његовом духу, освајач медаља у пливању слободним стилом на дуге стазе, на aрмијским такмичењима и у новском „Јадрану“ кога је свим срцем волио до краја. Бродоградитељ. Први је, кажу, направио једрилицу, по свом нацрту, бетонског корита дугу 10,5 метара. Једрио је Јадраном, пратећи најбоље вјетрове, куда је желио…
Почео је да пише у седмој деценији, учио да свира гитару у деветој, а у десетој започео шеснаесту књигу… Свих 15 претходних посветио је Херцег Новом. Прва је била „Херцегновска традиција”. Већину од њих сам је опремио, обавио лектуру и коректуру, био издавач и графички дизајнер, многе ручно повезао…У једном разговору за РТ ХН рекао нам је да је радио, чини му се од када се родио. Онда је низао занат, пливање, једрење, фудбал, трчање, пјевање, па додавао да је био међу новским галебовима, да се дружио и описао све новске ориђинале, да се два пута женио, са супругом подизао дјецу и волио…
– Све је то мој живот, рекао је и наставио, ништа треће не постоји, а ја сам ти као Стари град, недодерив… па завршавао реченицу уз осмијех – Метузалем новски!
Бескрајно радознао, енергичан, упоран, говорио је: жељан сам стално знања и искуства, никад новца. У кући је годинама „градио“ библиотеку, његова област била је филозофија, причао је да је прочитао двије хиљаде књига.
Протеклих неколико година редовно је одлазио у теретану, три пута седмично.
Нема ни десетак дана да смо се срели у „Боки“.
Његов дугогодишњи, брижни пријатељ, понудио је тада да га одведе до доктора због проблема који је имао са очима.
Није отишао. Договарали смо нови сусрет и разговор.
И остали без њега.
На вијест да је преминуо прелистала сам поново књигу „Херцегновски рибар и фурешта“.
Она завршава епитафом главном јунаку, а епитаф стихом:
„Бога је молио, нек плима надолази и вал вељи
Умро је по својој жељи.“
Чини се да је тако одједрио из сна у неки бољи свијет и наш Тонћи.
Сигурне стазе небеске и мир његовој души. Нама сјећање и књиге у којима уз аутора живи и дише неки давни Нови.
Тонћи Ђечевић биће сахрањен данас на Градском гробљу на Савини.
Витка Вујновић