СИНДИКАЛНА ОРГАНИЗАЦИЈА: ТРЕБА ЛИ ЦРНОЈ ГОРИ ИНСТИТУТ ИГАЛО?

Синдикална организација Института др Симо Милошевић упитала је отворено писмо-апел Влади ЦГ, Фонду здравственог осигурања и Општини Херцег Нови у којем траже да хитно одреагују у циљу дугорочног, стратешког рјешавања судбине Института Игало и тако спасе његово гашење.

Институт “Др Симо Милошевић” у Игалу је захваљујући визији, знању, стратегији, сарадњи, мобилизацији ресурса, поштењу, невиђеном стрпљењу и упорности, од малог лијечилишта израстао у грандиозну установу, која сваком друштву може служити за понос. Врхунским резултатима и професионализмом запослених, изграђен је бренд, који се на строгом европском тржишту високо котира и којим се Црна Гора може поносити изван својих граница.

До затварања граница узрокованих пандемијом, у Институту се годишње лијечило више од хиљаду норвешких пацијената, углавном преко државног програма Владе Норвешке. Такође, на лијечењу је годишње боравило више од 300 холандских пацијената, као и пацијенти из Шведске, Данске, Русије, Украјине и са простора бивших југословенских република.

И најважније, Институт је једина специјализована установа за медицинску рехабилитацију у Црној Гори у коју се, преко Фонда здравственог осигурања, шаљу најтежи болесници, онеспособљени можданим ударом, болестима срца и плућа, тешким реуматизмом, повриједама и преломима, тешким неуролошким болестима… Институт је установа која се бави лијечењем болесне дјеце и дјеце са сметњама у развоју. Та дјеца се у Институту оспособљавају да направе прве кораке којима ће закорачити у живот са мање хендикепа, а њихови родитељи се едукују и оснажују да им буду стабилна подршка.



У Институту је запослено 538 радника који се већ дуги низ година суочавају са неизвјесношћу и егзистенцијалним проблемима. Лични дохотци су нижи у односу на јавно здравство за око 35%, те су запослени, по овом основу, потражили своја права пред судом. Упркос пресудама у њихову корист, зараде се и даље обрачунавају по истом коефицијенту , а исплата је нередовна. Радници Института, без јасних образложења и извјесности датума исплате, чекају септембарску плату. Републички Фонд здравственог осигурања није измирио своја дуговања, што је само нагласило дубиозу у којој се Институт налази.

Посљедице оваквог вишегодишњег стања довеле су до одлива медицинског кадра, што је установу увело у кардовски стечај. Ситуација је до те мјере алармантна да изискује хитно рјешавање нагомиланих проблема, а свако одлагање могло би довести до престанка рада Института. Са друге стране, захваљујући постепеном отварању европских граница, потврђен је наставак иностраних програма у пуном капацитету од априла, 2022. године.



Да ли идемо према томе да због недостатка медицинског кадра изгубимо стране, високо исплативе програме, које је установа успјела одржати, упркос свим недаћама, током претходних деценија? Међународно тржиште не прашта неиспуњавање споразума, посебно не у данашњој планетарној борби за опстанак. Да ли идемо према томе да онемогућимо најтежим болесницима да се рехабилитују? Гдје ће се рехабилитовати пацијенти након прележаног шлога или операције на срцу? Гдје ће се рехабилитовати тешко повријеђени и непокретни болесници? Шта ћемо са армијом тешко обољелих од мултипле склерозе и других дегенеративних болести и са пацијентима са запаљенским реуматским болестима, који захваљујући лијечењу у Институту Игало одржавају покретљивост и радну способност? Гдје ћемо лијечити дјецу са тешкоћама у развоју? Свако одговорно друштво међу највећим приоритетима има бригу о дјеци и младима са хендикепом. Да ли смо ми као друштво стигли дотле да болесној дјеци одузмемо право на рехабилитацију? Коме ће се родитељи обратити за помоћ и ко ће се бавити посљедицама небриге о њиховој дјеци? Хоћемо ли Европској унији, којој тежимо, на тај начин показати како водимо бригу о својим болеснима и немоћнима?

Могу ли одговорни направити рачуницу колико ће државу коштати посљедице проистекле из евентуалног гашења Института Игало? Колико ће изостанак рехабилитације поскупјети друге видове лијечења? Колико ће боловања и пораст инвалидитета оптеретити буџет?

Судбина радника Института Игало је само једна у низу прича обесправљених радника црногорских предузећа којима се није домаћински газдовало. Држава као већински власник Института одржава установу на ивици понора. Општина Херцег Нови се у предизборној кампањи интензивно бавила Институтом. Сада, надахнута подршком са државног нивоа, наговјештава вриједне пројекте које је кандидовала за капитални буџет државе, у вриједности од 70 милиона еура. У плану је изградња путева, школа, реконструкција задужбина, рјешавање питања болнице Мељине и Вектра Боке… Велики амбициозни планови, који ће грађанима, без сумње, донијети бољитак. У плановима се, на жалост, није нашло мјеста за Институт, једино преостало велико предузеће које директно или индиректно обезбјеђује приходе већем дјелу Игала и по коме је град Херцег Нови препознатљив.



Визионари са почетка 20.вијека су знали како да од малог рибарског мјеста створе лијечилиште и изграде институцију која обједињује превентиву, лијечење и рехабилитацију. Таква институција, коју би пожељела да има свака европска држава, данас тражи нове визионаре који ће је превасходно одржати у животу , а потом јој вратити стари сјај.

Уколико Влада Црне Горе, Фонд здравстваног осигурања и Општина Херцег Нови хитно не одреагују у циљу дугорочног, стратешког рјешавања судбине Института Игало, онда ћемо сви заједно бити одговорни за његово гашење.
Запослени вишедеценијским трпљењем без отпора, одговорни лошим управљањем, а надлежни нечињењем. Нажалост, најодговорнији за пропадање Института се вјероватно неће препознати ни у једној од поменутих категорија. На крају,враћамо се на питање са почетка текста, које постављамо већинским и мањинским власницима, удружењима пацијената и грађанима: Треба ли Црној Гори Институт Игало?, наведено је у отвореном писму-апелу Синдикалне организације Института.

3 COMMENTS

  1. Institut se nece ugasiti vec se namjerno zapostavlja kako bi mu se smanjila vrijednost i za male pare privatizovao.URA samo ceka cas da ga otudji.Ako drzava hoce posteno treba dovesti menadzment sa strene i platit ga po ucinku pa bi ubrzo vidjeli prosperitet.Banja je nekad imala 1300 zaposlenih i gradila nove kapacitete,a sad nemoze ni za plate da zaradi.

  2. Šta ima Crna Gora što nema divna obala Hrvatske,što nema razuđena obala Grčke,što nema italijanska riznica svačijih želja,albanska konkurencija???
    ŠTA?
    NEMAJU BANJSKI TURIZAM
    Sve ostalo imaju i ostrva i stare gradove i istoriju i borovu šumicu i ribarska sela i peščane i šljunkovite i betonske plaže i zvezdica koliko možeš da podneseš i jahti kakvih hoćeš i autoputeve i aerodrome i heliodrome i čisto more sa regulisanim otpadnim vodama i velnese i zimi i leti al eto nemaju blato i Banju.
    Nama Bog dao al nam uzeo pamet .
    Turizam kao najranjivija,najosetljivija grana privrede i mi smo za nju uhvatili.
    Nešto što ne zavisi od dobre volje gosta nego je njegova potreba mi ne znamo da sačuvamo.
    Samo da održavamo i sačuvamo.
    Neko bolji i pametniji od ove generacije nam je sve osmislio i sve pripremio.
    Pa sramimo se !!!

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here