У организацији ЈУК Херцег фест синоћ је у прелијепом амбијенту баште Kуће нобеловца Ива Андрића уприличена промоција књиге Милутина Мићовића „Луче у тами Црне Горе”, прошлогодишњег добитника државне награде „Мирослављево јеванђеље“.
О књизи су, поред аутора, говорили академик Синиша Јелушић, који је био предсједник жирија за додјелу ове престижне награде и наша суграђанка, књижевница мр Вишња Kосовић.
Обимно дјело у издању Српске књижевне задруге, Епархије Будимљанско никшићке и Књижевне задруге Српског народног вијећа, својеврсана је синтеза и корпус који обједињује истраживања Његошевог дјела и његовог културолошког значаја кроз вријеме до данашњих дана.
Милутин Мићовић религиозни мислилац, пјесник, есејиста, романосписац, публициста један од најзначајних духовних стваралаца на црногорској књижевној и културној сцени. Објавио је књиге поезије „Жива вода“, „Врата“ двокњижје „Кућа“, „Хљеб за путнике“; „Трагови будућности“ на српском и руском језику и „Дан и ноћ“. Аутор романа „Разорени град“ , књига есеја „Тако су говорили Црногорци“, „Писма из Уранополиса“, „Српски лавиринти и црногорски минотаур“, Његош и савремена Црна Гора, Његошева луча, Луче у тами Црне Горе и бројне зборнике и преводе. Писао је предговор за први превод „Луче Микрокозме“ на руски језик и бројне предговоре и рецензије за више књига домаћих писаца….
Књижевница мр Вишња Косовоћ је навела да је пред нама књига и књижевно и мисаоно разуђена, истраживачки веома промишљена и то је својеврсно поетско – философско дјело, осврт на једно наше доба у дослуху са свим културним временима, посебно са мислиоцима и писцима, који су доспјели до класике. Зато је ова студија прожета на мисао о Његошу, кохезони моћни моменат књиге, који даје јединство и структуру овој књизи. Садржи много огледа философских на велике антрополошке, онтолошке, естетске теоријске теме, осврте на људе од духа и пера у нашој књижевности од Вука Караџића до митрополита Амфилохија.Све то у овој књизи је оно што јој даје ту уређеност, симфоничност, а управо јесте промишљање о Његошу и зарад нашег разумијевања и огледања о овој епохи о Његошу. Ова комплексна књига, многодимензионална, заслужује разговорну форму у њеном представљању, оцјењује Косовић.
Позвала је публику да се укључи у дијалог о књизи и изнијела тезе које су повод за разговор.
Мићовић је виспрен у дијалошкој култури, на пољу истраживачког рада, професорске праксе и ангажмана у Академији.
– Мићовић полази од теоријског става да је Његошево дјело класнично, свевремено и узорито и мишљење и пјевање критичког просуђивања. Његошева мисао се уздигла до канона, кроз вриједности нашег језика и мишљења у мисаону и културолошку цјелину.
Може ли неко замислити њемачку културу, без Гетеа као класика или руску без Пушкина као класика у пјесничко језикословном духу? Мићовићу је увијек Његош кохезиона снага и огледало свог промишљања. Његош је сабиратељ нашег поесиса, митоса – првог памћења. Његош је сабрао и нашу епску културу и сабрао је наш опомињући етос, наш патос, сву нашу драматику и на крају је Његош сабрао наш логос. Све су велики појмови који су оквири одређења сваке аутентичне и утемељене културе. То потенцира Мићовић и зато књига може да буде критички осврт на наше доба, наше вријеме. Такав приступ и ослањање на Његоша, намеће аутору озбиљне теме да промишља, прије свега, за слободу и у слободи на Његошовом трагу. Крстоносно распињање, као спас код Његоша, у духу хришћанске величанствене културе, затим саборност као богонадахнута заједница за којом чезне ова књига и која нас опомиње – образложила је, између осталог, Вишња Косовић.
Поставила је питање за дискурс дијалога: Која и каква ријеч и мисао може бити сабирна снага поетског, философског и богословског духа?
Академик Синиша Јелушић у контексту питања је одговорио:
– С обзиром да сам био предсједник тог инкриминисаног и много пута осуђиваног жирија , који је Милутину Мићовићу додијелио то признање, имам намјеру да говорим о пјесми која није објављена и не налази се у овој књизи, а изврсно одговара њеној суштини. Књига има преко 700 страна и семантички по мом суду кореспондира по значењу једне кратке пјесме, која покреће на даље размишљање. Мићовић се на више мјеста бави питањем интерпретирања, херменаутике, како читати и како тумачити књижевни текст, а то су врло сложена питања и интересантни одговори до који он долази. Прочитао је пјесму „Небески експлозив“ у контексту упознавања аутентичног Мићовића….У оквиру модерне теорије, иманентне анализе, поетским текстом морамо се бавити искључиво као пјесничким текстом и усмјерити на састав, структуру, ритма језика и осталих елемената, објашњава између осталог, Јелушић.
Објашњава де је семантика стихова врло значајно тумачење теологије у ставу Мићовића. Наш велики пјесник Лаза Костић (Санта Мариа дела Салуте) је врло сличан са Милутином Мићовићем.
Сам аутор Милутин Мићовић објашњава појам духовног заборава пошто нас Његош стално враћа самим суштинама и усмјерен је, највећом мјером на суштину:
– Ако би кренули од заборава, који је вазда актуелан, ту имамо велики примјер код Његоша, који често у поезији употребљава израз „адско наслиједје“ а то је друга ријеч за духовни заборав. Оно што можемо речи да је отпадништво, од те првобитне свјетлости. Код Његоша има таквих стихова „Сном је човјек успаван страшнијем у којима види привиђења…“. Тој отуђености од себе ако у тим кординатама посматрамо човјека и његов израз и његову жудњу да изађе из тог бездана у којем је затоворен. У нашем простору прво се сусрећемо са Његошем, који није само национални писац. Он је првенствено дубински, метафизички мислилац, пјесник и открива дубинско коријење, које га веже са небеским исходиштем, са тим искрама…Ништа је ноћ у односу на таму, коју носи човјек у себи, а када је расвјетљава човјек добије слободу, жудњу за сопственим освјетљавањем, универзално без обзира гдје се налази, исказао је Мићовић у дијелу свог излагања.
Модератор књижевне вечери била је новинарка Драгана Влаовић ,а у име организатора присутне је поздравила Дијана Кривокапић, уредница књижевних програма у ЈУК Херцег фест.
