Сјећање на Лубарду – програм реализован синоћ у Кући нобеловца Ива Андрића у организацији Фондације Петар Лубарда и Херцег феста објединио је казивања о животу и дјелу Петра Лубарде, његовом синовцу, такође сликару, Ђуру Лубарди, промоцију књиге Вајање свјетлости и коначно планове фондације за наредни период.
Ако бисмо тражили заједничку мисао за сва казивања која су се синоћ чула о животу и дјелу Петра Лубарде то би била мисао – Лубарда је био свој и досљедно пратио свој пут кроз различите и животне и стваралачке фазе. Народни музеј Црне Горе у свом фонду чува око 120 Лубардиних дјела, која припадају умјетничком, односно историјском музеју, објашњава виши кустос народног музеја Милош Марјановић.
– Умјетнички музеј у фонду баштини око 72, а историјски око 47 радова. У историјском фонду већим дијелом су радови из периода Лубардиног заробљеништва у Њемачкој и Италији. У умјетничком музеју највећи број дјела налази се у збирци Црногорске ликовне умјетности, док се мањи дио налази у збирци Милице Сарић и Светозара Вукмановића, коју су као легат поклонили Цетињу, а која је уступљена Народном музеју на чување, казао је Марјановић.
Читав период стварања до Другог свјетског рата сам Петар Лубарда сматрао је учењем, премда је већ тада имао самосталне изложбе у Риму и Београду и награђиван и у Београду, али и у Паризу и Хагу. Други свјетски рат провео је у логорима, и дубоко трагично доживио тај период и као човјек и као умјетник, казала је др Наташа Јовановић.
-Током заробљеништва Лубарда је био много више од заробљеника, много више од сликара, он је био ликовни хроничар свог времена. Осликавао је амбијент обесправљног човјека, бараке, заробљенике, свакодневни живот у заробљеништву. Стога прича о Лубарди у току заробљеништва, није само прича о заробљенику сликару, то је уједно прича о нацистичкој тортури, о култури умјетности и духовном животу у жицама, обесправљеном човјеку. То је прича о борби за очување људког достојанства и националног идентитета, истакла је Јовановић.
Магистар Вишња Косовић је говорила о Лубардином Сумраку Ловћена – мотивисаном рушењем завјетне Његошеве капеле и градњом маузолеја, као и о књизи Вајање свјетлости – о Ђуру Лубарди, коју је приредио Живко Церовић, а Косовић оцијенила као вишеструко значајну, између осталог због родослова Лубарди који садржи.
-Ту се може јасно пратити писани родослов породице Лубарда од 1689. године, гдје се види породична снага и наш однос према родослову. Родослов је посебан, не само жанр, већ је оно прво промишљање историјског. Из родослова и родословности, настала је свака словност, рекла је Косовић.
Ђуро Лубарда говорио је у име Фондације Петар Лубарда о пројекту међународног ликовног сусрета, што је на неки начин и дуг и обавеза према Петру.
-Интернационални контакти су неопходни и значајни за ширење културног миљеа. Увјерен сам у подршку и да ће међународни ликовни сусрет 2023/24. постати традиционалан и међународну сцену обогатити културним наслијеђем нашег поднебља и тако дјелимично вратити сјећање и на Лубарду, наводи Ђуро Лубарда.
Оживљавање сјећања и изучавање, ново читање Лубардиног дјела остаје задатак Фондације Петар Лубарда чије је сједиште у Херцег Новом, казала је предсједница Ђина Лазар и подсјетила на већ реализоване пројекте, првенствено на конкурс Лубарда као инспирација.
-Желимо да проширимо пројекат са студентима на академији и кроз већ неко искуство и чување радова желимо да се вратимо ученике који су били дио пројекта од 2012. године на даље. Прво да видимо ко је постао умјетник, ко се бави сликањем, а најважније је да чујемо какве је утиске понио као ученик у гимназији са искуством сусрета са Петром Лубардом, најавила је Лазар.
Подсјећамо, поводом Међународног дана музеја, 18. маја, као и 70 година од чувене изложбе „заокрета“ Петра Лубарде у Београду, 1951. године, Народни музеј Црне Горе, лани је оргнизовао Омаж изложби „заокрета“ , у Црногорској галерији умјетности „Миодраг Дадо Ђурић“ на Цетињу. Та београдска изложба била је прекретница у југословенској ликовној умјетности половине двадесетог вијека.
