Породица, пријатељи, колеге опростили су се данас на комеморативној сједници, од новинарке и пјесникиње Ксеније Матовић, која је преминула 6. септембра након кратке и тешке болести.
Уз звуке грчке музике коју је Ксенија неизмјерно вољела као и земљу за коју је говорила да је из ње поникла, кратких исјечака са промоција њених збирки поезије и гостовања на РТХН, породица, пријатељи, колеге и поштоваоци опростили су се од Ксеније, новинарке, колумнисткиње и пјесникиње, борца за истину, жене слободног и храброг духа, која је по ријечима Оливере Доклестић, носила и живјели ватрени дух Медитерана, љубећи море, слободу и истину.
-Окончао се Ксенијин живот, са посљедњом тешким, патним чином, у којем је остала разборита, храбра, досљедна себи, до краја с отпором према лажима, преварама, бахатости, а препуна љубави и саосјећања за људе и за цијелу природу, па иако свјесна сазнања о неумитној истини чилења живота из свог тијела, по оној да је живот свакоме тек долина плача између два бескрајна трајања ничега. У овом мрачњаштву туге, присјетимо се свих Ксенијиних свјетлости, радости, осмјеха, шала, оног у чему је свима који су је познавали била добра, сјајна звијезда. Образована, драга, духовита, она је сваким треном живота изграђивала себе и средину у којој се кретала оплемењивала, па и онда кад сама средина тога није била свјесна, казала је Доклестић.
Ксенија је, казала је Доклестић, у сваком претходном писању, па можда и до посљедњег животног трептаја, била у кратким поетским уздасима, у том хаику заносу, да каже тек понеколико ријечи а да дубином мисли зароби читача у одгонетању, попут: “На длану љета острво, на острву утврда, на утврди град, на граду бијело сунце и слани дланови зрелог љета”. Зрело љето је пресушило Ксенијин животни извор и, вјерујемо, преселило на неко друго мјесто.
-Памтићемо је као своју и слободну, храбру, до краја. Никада се није бојала, или бар то нисмо знали. Њен животни мото су Дучићеве ријечи: “Мушкарац је храбар пред смрћу, а жена пред животом”. Исписала је хиљаде новинарских текстова, са темама из урбанизма, политике, културе, образовања, здравства, социјалног стања, пословања, и дуго остала у новинарству, у тој, како је говорила, „најмање плаћеној и деградирној професији, која троши много енергије и времена“. Али уз те текстове који су често били штури, сведени на голе чињенице, по захтјеву величине, броја ријечи, по уређивачкој политици, Ксенија је увијек проналазила своју пјесничку браву, која је откључавала слободан дух и пуштала га у етар. Била је новинар који је знао да догађај претвори у читану вијест, а обичну вијест у занимљив догађај, да се чува у архиви, за нека друга времена. Знала је да бритко сијече, реже, није била режимска, била је своја, са истином као премисом према читаоцу. Ксенија је била дио вијести, оне огољене истине, која се не прилагођава околностима тренутка, већ живи и након објаве. Зато је, понекад, објављивала текстове неколико мјесеци касније од сазнавања, и понављала их, када би схватала колика је важност да јавност зна, да је подсјећа, да новинарски текст не мора да буде “прочитај и заборави”, него “прочитај и памти, јер је важно“, рекла је Доклестић.
Професор реторике и рецензент двије Ксенијине збирке поезије, Светлана Градинац, казала је да је Ксенију упознала прије пет година, када јој је стигао мејл са стиховима из њене необјављене књиге „Сарики“.
-И то је оно за шта ћу се ја заложитити, да се та Ксенијина збирка објави и надам се да ће у Херцег Новом бити људи који ће у томе помоћи. Прво сам се запитала шта је то сарики, па сам онда нашла тумачење, да је сарики дио мушке ношње становника Крита, то је она црна марама са ресама које симболизују сузе и тежак живот на Криту. Ксенија, пошто је била на Криту, описала је своје путовање у стиховима, специфичним начином писања. Она пише са врло мало ријечи и постиже веома много. Читала сам њене стихове и одгонетала загонетке, које су само наизглед биле да су загонетке. Сазнала сам да Ксенија посједује необичну пјесничку индивидуалност. Послије, када сам дошла у Херцег Нови упознала сам је и тако је почела наша сарадња, казала је Градинац.
Истакла је да је Ксенија и у организовању програма профилисила себе као некога ко је имао истанчана укус и критеријум кога ће одабрати и како ће га представити и о чему ће се разговарати.
-Били су то занимљиви сусрети, не само писаца, него и културних посленика који се баве оним што је драгоцјено и значајно а што можда на први поглед није уочљиво, али је Ксенија препознавала да о томе треба говорити и да треба то да се прикаже, казала је Градинац додајући да је увијек било заинтересоване публике која је помно пратила догађаје које је Ксенија организовала у Павиљону Градске музике.
Градинац је рекла да ће памтити хуманитарно вече које је Ксенија организовала за помоћ пострадалој Грчкој од пожара, али и њене промоције и рад којим је, како је рекла, обогаћивала културни живот Херцег Новог, Црне Горе и Србије. Ксенију ће памтити, поручила је, по њеној доброти, топлини, по програмима које је организовала али и по њеној храбрости.
У име колега новинара о Ксенији је говорила Витка Вујновић, истичући да је међу колегама Ксенија била једноставно Ксенчи, „новинар од нерва, необично спреман да тему одради заједно са колегама али и да се са њом ухвати у коштац, прва и сама“.
-Новинар чије су текстове читали и препричавали и зналци и лаици јер су њени текстови били и критика и похвала, и побуна и мирење, паметни, писани финим стилом, некада из само једног разговора, а онда опет након наших дугих, бурних и мање бурних разговора у неком од новских кафића, разговора у којима је до краја бранила професионализам, тражила истину и супротстављала јој брзину која је одавно постала императив ове професије. Професије која се живи између најмање двије ватре – захтјева политике, друштва, уредништва, бизниса па и читалаца, слушалаца, гледалаца и конкуренције која никада није била већа, казала је Вујновић и додала да је „Ксенија у својим текстовима била бритка и јасна – када је нечије право требало бранити, одмјерена и мудра, да не преврши мјеру када је хвалила“.
-Никада дио нечијег друштвеног или политичког хора, увијек своја. У њој је уз професионално, новинарско – живјело и неко посебно зрно храбрости – због кога је на сусрет новинара са једним угледним гостом из земље која је својевремено бомбардовала нашу – отишла у мајици са ликом Че Геваре. Командант и револуционар је био њен јунак. Ксенија нам је текстовима почесто отварала очи, као што је у Шкурину отварала новске шкуре јер се иза њих одвијао прави живот. Уз Шкурин смо се смијали и плакали. Други су оцијенили – говорећи локално, писала је о свим људима и свим градовима, писала другачије сагледавајући ту стварности, нижући у Дану – дан за даном текстове који су подстицали да и оно што се на први поглед учини неважним постане важно. Њени су текстови знали да буду побуна – уз лијепу ријеч. Такви су ваљда најбољи. И кад је нисмо виђали сваког дана било је важно да прочитамо шта је писала, рекла је Вујновић и закључила да је Ксенија другачија новинарска прича, послије које постајемо бољи, којој вјерујемо и чији ће текстови и стихови написани срцем трајати.
До виђења, друже. До виђења Ксенчи!
Комеморативној сједници присусутвовали су предсједник и потпредсједник Општине Херцег Нови Стеван Катић и Иван Отовић, и одборница Драгана Станишић, који су потврдили да ће локална управа подржати објављивање Ксенијине збирке поезије „Сарики“.
