Промоцијом књиге „Сумрак Ловћена“ синоћ су у Дворани Парк отворени „Његошеви дани“, манифестација којом се обиљежава 210 година од рођења владике и пјесника Петра II Петровића Његоша.
Књига „Сумрак Ловћена“ представља једну од најбољих свједочанстава која се бави тематиком рушења цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену, а у којој су обједињени документација и ставови стручне јавности тог времена, али и народа, који су јасно исказивали мишљење да су против изградње маузолеја.
Идеја да се на Језерски врх врати капела и тиме испоштује последња воља и завјет владике Петра II Петровића Његоша и данас је подједнако жива као и тада. Она би била изграђена поред маузолеја који би остао да свједочи једном времену и идеологији.
Постоји историјска паралела између рушења капеле од стране аустроугарске окупационе силе и њеног рушења у вријеме комунистичкох власти, казао је митрополит Црногорско-приморски Јоаникије.
– Намјера је била иста: ставити Његоша у други и другачији контекст, одвојити га од Цркве, одвојити га од његовог дјела и то дјело протумачити на другачији начин. А то је открио и сам Мештровић, како свједочи његов син. Кад су га питали што се он толико био ангажовао око подизања маузолеја, он је рекао да је хтио да помогне Црногорцима као младој нацији да утврде свој идентитет – истакао је митрополит Јоаникије и додао да је највећа срамота подићи некоме споменик који му ни по чему не одговара већ представља фараонско здање, као што је говотио и тадашњи митрополит Данило.
Подсјетио је да су сви умни људи тог доба, чији текстови се налазе у “Сумраку Ловћена”, тада устали у одбрану капеле.
– Први су заправо власт и њени пропагандисти, а други писци, сликари, књижевни и ликовни критичари, ствараоци… Надмоћ аргумената је, наравно, на страни ових други. Ко прочита „Сумрак Ловћена” биће му јасно зашто је ова публикација била забрањена двадесет година – рекао је митрополит Јоаникије.
Од злочина 1972. године и рушења цркве на Ловћену почињу страдања народа која ће тешко престати док се не испуни Његошева тестаментална жеља, казао је публициста Јован Маркуш.
– Књига „Сумрак Ловћена“ садржи све оно што ми данас треба да знамо јер поред изворног дјела који је направљен прије разарања капеле, она има и додатне елементе који дају укупну слику о свим дешавањима прије и послије рушења. Када имате овакве чињенице пред собом, треба рећи да је прво огрешење то што је маузолеј на Ловћено дивљи објекат подигнут на узурпираном црквеном земљишту, а није спорно да је имовина на врху Ловћена црквена осим онима који су злонамјерни. Друго је да је црква на Ловћену била регистровани културно историјски споменик и најнепоштенија ствар коју су могли да ураде у Заводу за заштиту споменика културе Црне Горе је да су донијели одлуку о њеном премјештању али нису рекли гдје. Још гору ствар ради данашња Управа за културна добра која је под бројем под којим се водила црква Светог Петра Цетињског сада регистровали маузолеј. Немају чак ни документ Завода да се црква руши. Треће је подизање маузолеја ван свих урбанистичких планова, што ми је јасно и као инжењеру и као некоме ко је био на челу Општине Цетиње. Зато захваљујемо ауторима ове књиге што се сва документа сакупили и објавили – казао је Маркуш.
Додао је да је поражавајућа чињеница гдје се данас налазе остаци разорене цркве и Његошевог гроба.
– Дио се налази разбацан и добрим дијелом покраден на Ивановим коритима, иако су били обавезни Завод и Општина да то сачувају. Други дио се налази у котларници Скупштине општине и по икони Светог Ђорђа која је уклесана у мермеру просут је мазут. Трећи дио налази се у једној од кула Биљарде. То је однос власти која је ван свих регула и велике неистине да је 1952. године донијета одлука Владе ЦГ. Никада није донесена, дакле у самом темељу је неистина и тако је за све што су урадили до дана – казао је Маркуш.
Потомак лозе Петровића, Иван Петровић Његош подсјетио је на историјат капеле, те колико је контроверзи и фалсификованих чињеница.
– Двије републичке институцје са сједиштем на Цетињу дају два различита мишљења по основу градње маузолеја. Завод за заштиту споменика културе даје позитивно, а Народни музеј негативно. Ипак, најупечатљивија контроверза је да је ловћенска капела прије, током и послије њеног рушења, до 1994. године била у грбу СНР Црне Горе. Ако је идеја била да се рушењем наруши лик и дјело Његоша, онда је резултат супротан од намјере. Ако је идеја да се рушењем затре историја и вјера једног мученичког народа, онда је резултат опет супротан јер недавне величанствене литије су показале да овај народ није заборавио ко је, што је и од кога је – казао је Петровић Његош и додао да ће капела на Ловћену бити враћена када народ то одлучи.
Његошева капела је завјет, оданост великим, правим вриједностима живота и културе. Њихово поштовањеи његовање омогућава да се на тим основама граде нове вриједности и чувале постојеће, казао је у име фондације „Петар Лубарда“ умјетников братанић Ђуро Лубарда.
– Петар Лубарда је схватио да је читав његов циклус слика „Сумрак Ловећа“, „Тужбалица за Његоша“ и „Ламент за поету“ био изазов завјештања и истинска жеља и нада за његово остварење. И када се огласило преко 100 високих интелектуалаца и ставило своје потписе на очување завјета или аманета, књижевни часопис „Уметност“ био је забрањен како бивша југословенска јавност не би била упозната са његовим садржајем. Лубардине слике „Сумрак Ловћена“ су завјештање које треба видјети и доживјети – истакао је Лубарда и митрополиту Јоаникију поклонио репродукције три слике „Сумрак Ловћена“ свог стрица Петра Лубарде.
Организатор манифестације је СПОНА – Светосавска православна омладина новска уз подршку Црквене општине Топаљско херцегновске, Општине Херцег Нови и ЈУК Херцег фест.
Промоцији су присуствовали и предсједник Општине и Скупштине општине Стеван Катић и Иван Отовић са сарадницима, као и генерални конзул Републике Србије у Херцег Новом Мићо Роговић.
Наредни програм планиран је у четвртак, 5. октобра, такође у Дворани Парк када ће бити промовисана књига „Црна Гора кроз историјска документа, народ, језик, црква, држава“, аутора Јована Маркуша. Говориће др Драго Перовић, др Јелица Стојановић и протојереј Мирко Вукотић.
