Изложба слика једног од највећих црногорских умјетника, Луке Берберовића насловљена “Есеј о чаробној долини” отворена је синоћ у херцегновској галерији Сју Рајдер на Белависти.
Најновији Берберовићев опус обухвата 22 уља на платну и четири пастела мањих формата које је насликао поседње четири године, у десетој деценији живота.
Изложбу је отворио један од његових ученика и сарадника из времена Умјетничке школе у Херцег Новом, сликар и галериста Митар Ђуровић који је евоцирао успомене на њихов заједнички рад и дружење.
– Ми смо дуго сарађивали и припремали пуно оваквих изложби и радили и са пастелима и са акварелима и уљима. Урадили смо тога доста, направили доста добрих изложби и добро се познајемо. Морам да кажем да једна његова ученица Бека Масличић у исто вријеме отвара самосталну изложбу у Београду поводом 56 година њеног стваралаштва. Изложене слике настале су на столици, јер се умјетник „уморио тречећи“. Његове раније слике биле су велике по два метра, а сада су његови радови мањи јер мора да сједи. Уз његове изложбе увјек је ишла музика са Анкине гитаре и изложбе су се претварале у дуга дружења, музику и причу о умјетности, сјећа се Ђуровић.
О сусретима са Луком Берберовићем, по жељи умјетника говорила је новинарка Витка Вујновић. Она је рекла да је Берберовић човјек свјетслоти.
– Лука је за мене човјек свјетлости. Он свјетлост лије погледом, длановима, руком коју док прича повремено подигне. Некад се учини као да слика у ваздуху, лије свјетлост и ријечју која је тиха, али сви знамо да је ријеч што је тиша то дубља. Он лије свјетлост и музиком. Памтим отварање његових изложби када је неизоставна била и гитара и његов топли лирски тенор којим смо увијек остајали опчињени. Уз тај глас његове су слике оживљавале као да је свака била озвучена. Море није било само пејзаж, могао се чути шум таласа, камен није био само материја, говорио је бојом, а боја је увијек казивала говор душе. Кроз њу су у непрестаном дијалогу били и сунце и маслине и рибе и птице и човјек и његова сјенка. Лука и у десетој деценији јесте човјек свјетлости једнако на својим сликама и пастелима и нашим душама, рекла је Вујновић. Она је навела да Берберовић спада у оне умјетнике који сматрају да слику не треба објашњавати, да она сама говори. Ако не каже довољно сама онда је објашњење узалудно.
Лука Берберовић је имао велики број самосталних и групних изложби и добитник је више умјетничких награда што га сврстава у друштво најзначајнијих и најоригиналнијих сликара овог простора и овог времена, рекла је галеристкиња Љиљана Мариновић.
-Ми за Луку често кажемо да је бокељски сликар, међутим, Лукино дјело превазилази границе Боке, оно припада медитеранском и европском културном насљеђу. Лука је завршио херцегновску Умјетничку школу у којој је након завршене академије био професор. Сада овој изложби присуствује неколико његових некадашњих ученика Митар Ђуровић, Богдан Мусовић, Миле Албијанић и Радмила Беко. Лука је своје ученике учио да на првом мјесту буду добри људи, а потом и добри умјетници, рекла је Мариновић.
Мариновић је захвалила члановима Лукине породице Вањи, Војкану, Андријани и Борису који су помогли у организацији изложбе.
Лука Берберовић рођен је 1934. године у Боки Которској, у Морињу. Завршио је херцегновску Умјетничку школу и Академију примјењених уметности у Београду. Радио је као професор у умјетничкој школи у Херцег Новом као и на Педагошком факултету у Никшићу и Културолошком факултету на Цетињу.
