Изложба слика Илије Мартиновића насловљена „Умјетност без граница“ отворена је синоћ у галерији „Јосип Бепо Бенковић“.
Морална обавеза нас бивших ученика Умјетничке школе је да се са пијететом сјећамо и чувамо успомене на преминуле професоре Луку Томановића, Бориса Верига, Бата Правиловића, Ђорђа Ангеловског Крста Сјерковића, Илију Николића, Срђана Ковачевића , Наду Станић Маровић, казао је Илија Мартиновић.
Од сваког од њих има по нешто уткано у мојим радовима. Носталгичар сам за 60. и 70. годинама што је видљиво на мојим сликама и све скупа чини наслов моје поставке „Умјетност без граница“, казао Мартиновић.
Живот је као ријека која тече; неком се угоди да мирно плови, док се неком валови о брегове ломе, казао је, на почетку обраћања, професор доктор Срђе Мартиновић.
-Пред нама је вечерас човјек са својим стваралачким опусом, коме вода није мирно текла, већ је његово море носио ковитлац судбине до безброј питања и прегршт ишчекиваних одговора. Човјек чија прошлост романтичарски вапи да буде описана и испричана. Окупио нас је сликом, дивним људским разговором, али и оном најтоплијом човјечијом рјечју, сликом пред којом застају галије и румене се најсуптилније емоције, казао је Мартиновић истичући да Илија кичицом ствара свој свијет, у њему несметано и машта, у њему трага, па се вјешто сакрива и наново открива онда и онако како сам он то жели.
Кроз његово ликовно стваралаштво из њега промаља дјечак који се опредијелио да необуздано сања. У његовим сликама има и помало мистике, али највише истине, оне искрене и изворне. Својим дјелима позива нас да се радујемо, да се враћамо себи. Несебично свој дар дијели са другима, не застајкује већ интригира. Запиткује се, како се он то питао читав живот, ко је и чију крв у себи носи. И као сликар и као човјек, шири позитивну енергију. Његовом осмјеху и души не недостаје нити једна нијанса са палете боја, казао је Мартиновић.
Отварајући изложбу, драмски писац Стеван Копривица је рекао да је Галерија „Јосип Бепо Бенковић“ уприличила ретроспективну и репрезентативну изложбу Илије Мартиновића, сликара аутентичног израза, али и посебног личног односа према сликарству.
-Мартиновић се опредијелио да слика оно што је њега воља и кад је њега воља, не јурећи за трендовима, не инсистирајући на честим излагањима, бавећи се у животу дјелатностима које нијесу увијек биле везане за ликовну умјетност. Илија Мартиновић је свој таленат младалачки артикулисао у култној и за све ове деценије недосегнутој и непрежаљеној Умјетничкој школи у Херцег Новом, под наставничким менторством мајстора Воја Станића што је оставило трага у начину мишљења Илије Мартиновића, а брушено у касније у боемском пријатељевању и кумству са великим сликарем чији живот ево траје безмало цијели један вијек, рекао је Копривица.
Мартиновић је, по ријечима Копривице, упркос снажном узору, остао свој, привржен личној поетици проналазећи угао из којег види оно што посматрач не види.
-То је неко треће око, оно које умјетника издваја и издиже од пуког репродуктивца виђене љепоте по себи, казао је Копривица истичући да Мартиновић не робује ничему, чак ни сопственом избору тема и мотива.
-Мартиновић је сликар изнанађења, слика што га је воља, и упорно одбија да се сабије у модлу, калуп, теоријски аксиом. Али, постоји један заједнички именитељ, постоји лиценца поетика овог ненаметљивог а значајног сликара. То је емоција, видљива, препознатљива, експлицитна. Емоција спрам града Херцег Новог, људи, оних идеализованих и оних гротескних, подједнако, спрам бокешког неба и мора који су разгледница и метафизика истовремено, закључио је Копривица.
Обраћајући се ликовној публици, директорица Галерије Јосип Бепо Бенковић, Гордана Крунић, је истакла да ученик херцегновске умјетничке школе и сликара Воја Станића, Илија Мартиновић остаје вјеран свом Новом и Боки.
-Као да се плашио да нешто што његово око запази не нестане, промијени се или остане непримјећено, те се одлучио да тај угао посматрања пренесе на платно и на тај начин овјековјечи море, рибе, људе, наранџе, улице и тргове Херцег Новог, казала је Крунић.
Изложба ће бити отворена до 13. октобра.
