Програмом насловљеним „Море – хоризонт – небо“, уз одабране стихове, прозне одломке и ноте, синоћ је на Белависти оживљено сјећање на писца, музичара и хроничара Херцег Новог, Антона Тонћија Ђечевића.
Омаж овом маштовитом заљубљенику у Херцег Нови, који је преминуо крајем прошле године, организовала је Тонћијева ћерка Паулина Бундерла, на иницијативу супруга Матеја, који је професор саксофона у Берлину.
-Једног нестварно лијепог јануарског дана у Херцег Новом осјетила сам да би баш та енергија могла да буде оличена у оваквој вечери посвећеној четрдесетодневници мом оцу, а програм смо насловили по називу једне од његових књига. Дошли смо из Њемачке у Херцег Нови мислећи да ћемо славити са мојим оцем, али нажалост није било тако. Мој супруг Матеј заправо је имао жељу да сарађује са локалним ствараоцима, било да су то људи који пишу поезију, или се баве сликарством или плесом, тако да је то од њега кренуло. Онда смо тражили ко би могао да чита поезију и први избор је био Оливера Доклестић. Она и мој отац су се много вољели, он је стално причао о њој и мени је било нестварно што је врло радо пристала, и некако се све лијепо склопило. Мој отац је одрастао управо у згради поред ове и цијело дјетињство је провео овдје на Белависти тако да је моје срце још више испуњено тиме што смо могли да организујемо ово вече у „Белависта бару“, казала је Тонћијева ћерка.
Стихове и одломке из Тонћијевих књига „Море не броји своје мртве“, „Ориђинали Кала лонге“ и „Море – хоризонт – небо“, читала је књижевница Оливера Доклестић, која је говорила о његовим богатом и свестраном животу и сваралаштву, поетским и прозним радовима.
Иако је замишљено да вече буде посвећено Тонћију Ђечевићу, оно је заправо посвећено Херцег Новом и људима који су представљали душу града, казала је Доклестић.
-Тонћи је поникао овдје, међу овим зидовима Старога града, одрастао је у Кала лонги и након своје осамдесете године почео је да се бави писањем. Страсно је волио да чита класике свјетске књижевности, дјела великих филозофа, осјећао је да му фали оног основног образовања, и зато је оног тренутка када је отишао у пензију са 65 година почео страсно да се бави читањем, а након тога и сам да пише. Написао је велики број књига, више од 15. Једна од за мене најинтересантнијих у језичком смислу је управо књига „Ориђинали Кала лонге“. Видјећете колико је наш језик евалуирао и колико је заправо тешко данас препознати велики број италијанизама, готово да је свака друга ријеч била непозната, казала је Доклестић, истакавши да се Ђечевић пјеснички изражавао о граду који је неизмјерно волио.
Посебна вриједност заоставштине Антона Тонћија Ђечевића огледа се у очувању аутентичног говора и сјећана на старе вриједности, стари Нови и Новљане.
-Овим сјећањем смо оживјели Тонћија Ђечевића, а књиге које је оставио су једна лијепа заоставштина његових мисли, размишљања, једно лијепо сјећање на његов Херцег Нови. Могу да кажем да заправо из тог времена од 1930. године па до данашњих дана ми готово да и немамо аутентично књижевно стваралаштво, скродо да немамо ни забиљежен овај наш аутентични локални говор, локализам овакав какав је. Све што је Тонћи написао, а посебно нашим локалним говором, има неку посебну вриједност и мислим да ће након оволико његових књига неко морати да се заинтересује да направи можда и сценарио за неки филм из ових књига, јер ове приче о ориђиналима су толико симпатичне али и пуне снаге, пуне горчине, пуне менталитета једног народа који помало нестаје из ових наших улица. Треба да знамо шта су биле неке старе вриједности, који су људи живјели овдје међу овим зидинама, а кроз ове књиге Тонћи Ђечевић је оживио и њих, људе који су давали душу Старом граду, поручила је Доклестић.
На омажу Тонићију Ђечевићу чули су се и стихови пјесника из Херцег Новог, а пошто Матеј Бундерла због болести није могао да свира, вече је музиком обојио професор клавира Небојша Војводић.
