Добитница Октобарске награде Ружица Зеленика, дугогодишња патронажна сестра, казала је да је за њу награда нешто велико и да је није очекивала:
– Ето добила сам је. Хвала свима који су ме предложили. Још увијек радим кад ме ко зове, кад требам. Тешко ми није било никада, нити ће бити све док сам здрава, да помажем. Причали су по граду да ћу добити награду. Мислила сам да није тако лако добити, да није једноставно. Требаш и заслужити да би могао тако нешто дивно да добијеш, сматра Ружица.
Она наводи да је иза њене патронажне праксе преко 36 000 беба.
– Ту су бебе, породице и већа дјеца. Када уђеш у кућу, ти итекако „снимаш“ шта треба да се ради, да ли треба социјална или друга помоћ. Патронажна сестра мора да види, да ли је финансијска, социјална ситуација у тој породици у реду, треба ли шта помоћи? Имала сам сарадњу са социјалним радницима, докторима, ако нисам могла нешто сама да ријешим, објашњава Зеленика.
Она поручује, ако нема љубави према томе послу не треба то радити, упоређујући да:
– Исто када дођете у трговину и трговац дрско одговора, није вам угодно. Онда немојте то радити. Овај посао за мене је само љубав, поручила је она.
Присјећа се да је у Херцег Нови дошла првог маја седамдесете године прошлог вијека, а активну службу завршила 2009. године.
– Могла сам још радити. Није ми тешко. Када су ми први пут предложили у Дому здравља да идем у пензију, рекла сам немојте ме тјерати. Кад се сјетим гдје сам све сама била, без аута – од Опачице до Пресјеке, на Жвињама, Луштици… Пјешице сам ишла у патронажу у Пријевор, цијели Херцег Нови знам боље него да сам Новљанка. Ишла сам пјешице у патронажу углавном све до 80-тих година, прича она.
Ружица Зеленика се сложила да је ова награда круна њеног рада.
Подсјећамо, да су за Октобарску награду патронажну сестру Ружицу Зеленика предложили Kлуб добровољних давалаца крви Херцег Нови и Фондација Ива Бијелић.
