На Лазареву суботу, у навечерје празника Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим одржана је традиционална лтија, која се кретала од храма Светог Архангела Михаила у Старом граду, до манастира Савина.
Вечерњу службу служио је архијерејски намјесник никшићки протојереј-ставрофор Слободан Јокић, који се након литије, сабранима обратио празничном бесједом.
-Са овим празником на неки начин почињу велики Васкршњи празници. Да се запитамо који је то смисао овог догађаја који црква тако свјетло, радосно и побједно празнује на Лазареву суботу и Цвијети. Како спојити радост и сузе Христове са његовом силом којом је васкрсао мртвога Лазара. Христове сузе нам показују истинитост његовог рођења, велику тајну побожности, да је Бог посато човјек. Овај празник нам на најдубљи начин открива ову велику тајну кроз коју се истински појављују двије природе Христове, божанска и човјечанска, казао је Јокић.
Ову суботу се обавља до тада највеће од Христових знамења. Васкрсење његовог пријатеља послије четири дана од његове смрти. Зато је Лазар свједок да је васкрсење живот вјечни, последње слово људске историје, а не смрт, истиче Јокић.
-И тако Лазарево васкрсење постаје слика и симбол будућег васкрсења људског рода. Како каже једна химна овога празника “Како би прије страдања свог учврстио вјеру и опште васкрсење, васкрсао си Лазара из мртвих Христе Боже”. Овдје би се задржао на још једној великој тајни људског постојања. То је тајна сузе. Можемо рећи да се свијет данас налази и пред тајном сузе. Наша страдална планета поквашена је сузама људским од коре до центра, како каже отац Јустин Ћелијски.
Ми дубоко вјерујемо да свака суза одгони таму пакла и тјескобе и помаже да свијет и човјек осјете загрљај којим Христос грли све нас, поручио је Јокић.
Након бесједе, услиједио је дјечији програм, који су извели полазници пјевачко-рецитаторске групе “Преподобна Касија Константинопољска”.
