Jedinstveni ambijent Kuće nobelovca Iva Andrića sinoć je postao kulisa za preispitivanje odrastanja, strahova i unutrašnjeg glasa. U okviru “Noći Geopoetike”, hercegnovskoj publici predstavila se Nađa Petrović, mlada autorka čiji je nagrađivani debitantski roman “Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate” već osvojio regionalnu kritiku i čitaoce.
Autorka romana, Nađa Petrović, stvarala je roman tokom petomjesečne potpune izolacije na planini Divčibare za vrijeme pandemije, što je i poslužilo kao nesvakidašnji emotivni i kreativni okidač.
– Pisala sam potpuno iz svoje duše i uopšte nisam znala da li će to biti objavljeno ili ne. Ta junakinja mi je služila da se udaljim od svog života, da ona proživljava te stvari i moje misli. Bio mi je to otklon od stvarnosti. Nisam mogla da percipiram kako će ljudi shvatiti roman, plašila sam se da će se svesti na tinejdž roman, na samo ljubav i prijateljstva, a u stvari sam želela da kažem nešto mnogo više od toga, istiće Petrović.
Petrović ističe da je autentičnost direktno srazmjerna osjećaju nelagode.
– Kada osjetim neprijatnost pri pomisli da će neko to pročitati, kada shvatim da nešto zapravo ne želim da podelim sa drugima, znam da sam na pravom putu. To je ono intimno, prava istina koju je ljudima najteže da iskažu. Posebno kada si svestan da će to drugi čitati i kada zamišljaš konkretne ljude. To izaziva veliku nelagodu. Zato, s jedne strane, pokušavam da se potpuno izolujem i pišem kao da niko nikada to neće videti. S druge strane, osećam da ono što napišem mora biti pomalo neprijatno i meni samoj. Moram da osetim da sam se potpuno ogolila. Pošto je pisanje izuzetno izolovan proces, taj osećaj neprijatnosti mi je jedina prava provjera da li je napisano iskreno, kazala je ona.
Umjetnost nije samo estetski čin, već sredstvo komunikacije koje čitaocu pruža validaciju i prostor za introspekciju, kazala je Petrović.
– Jedna devojka mi je priznala da je nakon čitanja romana počela da analizira sopstvene misli. Dok razmišlja, ona zapravo posmatra taj proces i, kako kaže, bukvalno je čula svoje misli. Ušavši u tok svesti moje junakinje, to joj se nekako prelilo u stvarni život. To mi je, verovatno, najljepša stvar koju sam čula o svom radu. Iako mi to nije bio inicijalni smisao dok sam pisala, jer je tekst bio odraz mog sopstvenog toka svijesti, tek po završetku romana mogla sam da razmišljam o tome šta on donosi čitaocima. To saznanje je definitivno potvrdilo dublji smisao onoga što radim, potvrdila je Petrović.
Petrović je istakla da ovaj roman za nju predstavlja prekretnicu koja joj je omogućila da se profiliše kao samostalna autorka.
– Mogu da kažem da mi se život nakon romana promijenio, smislu kako ja vrednujem sebe i svoj rad. Kada je roman izašao, shvatila sam da ljude zanima šta ja imam da kažem, da ih zanima moj glas, i da nisam ništa manje vrijuedna nego ti reditelji sa kojima radim. To me je stvarno poguralo da se bavim i režijom, rekla je ona.
Osjećaj za ono što treba napisati ne uči se iz teorije – on se otkriva kroz sopstvenu praksu i praćenje unutrašnjeg instinkta. To potvrđuje i autorka romana, koja je uporedo sa književnošću ostvarila izuzetne uspjehe kao rediteljka i scenaristkinja, vodeći svoje filmove na više od stotinu festivala širom svijeta.
