„Љепша си од твоје приморкиње виле и свјетлија си од њеног ђердана“. Алекса Шантић је овај стих записао дивећи се нашој Боки, а нас је подсјетио на једну новску приморску, њежну вилу са раскошним гласом – Николину Томашевић, прави и свјетао примјер младе оперске пјевачице која осваја свијет.
Николина у рубрици Срце бира Херцег Нови, тврди да јој љубав према умјетности и велика подршка родитеља даје мотивацију и снагу да превазиђе све животне тешкоће, признаје како је на почетку сваке академске године нестрпљиво гледала у календар наставе како би израчунала број слободних дана које је унапријед знала да ће провести у родном Херцег Новом. Она, каже, одувијек вјерује да се сваки посвећени рад и труд награде у животу, објашњава шта је „бел канто“, а дирљиво прича о успјешном реализованом сну и додаје да умјетност својом љепотом обавезује да напредујете и радите на свим сегментима ваше личности. У наставку и због чега њено срце бира Херцег Нови…
Пише: Викторија Самарџић
Дипломирали сте и завршили мастер студије соло пјевања на Академији уметности у Новом Саду са просјеком 10. Колико је труда, рада, одрицања и воље потребно да би се остварили бриљантни резултати какви су ваши?
Студирала сам далеко од свог родног града и своје породице, али љубав према умјетности и велика подршка родитеља, одувијек ми дају мотивацију и снагу да превазиђем све тешкоће. Оперско пјевање захтијева психичку и физичку дисциплину, али тога сам била свјесна још на почетку школовања мог гласа код наставнице Миреле Шћасни која ми је много помогла, открила и развила таленат и инспирисала да заволим оперску умјетност, као и сам процес рада на вокалној техници. Такође, много сам захвална и наставницама Зорици Трајковић, Маји Лукшић и Милици Милановић, у чијој класи сам завршила средњу музичку школу ,,Вида Матјан“. Ови први и најважнији кораци, као и цјелокупни рад омогућили су остварење мог сна и успјешно полагање пријемног испита на Академији уметности у Новом Саду. Својом љепотом умјетност те обавезује да напредујеш и радиш на свим сегментима личности, тако да је и мој студентски живот највише обиљежило свакодневно вјежбање, тренирање и учење. Али ја заиста уживам у том цјелокупном процесу.
По чему памтите студирање у Новом Саду и да ли и у којим тренуцима вам је недостајао Херцег Нови?
Студирање памтим као један лијеп период сазријевања и дружења. Наравно да ми је недостајао родни град. Колико? На почетку сваке академске године нестрпљиво сам чекала календар наставе како бих одмах израчунала број слободних дана и забиљежила их у свој календар у телефону знајући да ћу сваки од њих провести у свом Херцег Новом. Ипак, трудила сам се да носталгију пребродим дружењем са дивним људима, учењем, радом на себи, шетњом и трчањем кејом и Рибарцем, као и уживањем у концертима, драмским и оперским представама.
Ко Вам је највећа подршка?
Највећа подршка су моја породица, професори и пријатељи, као и људи који воле и цијене оперску умјетност и мој рад. Много се обрадујем кад сретнем познанике који ме са радошћу питају: “Када ћемо опет уживати у твом гласу? Када ће концерт?“Подршка ми много значи. Једва чекам да се ситуација стабилизује, да станем на сцену и остварим разне пројекте које припремам. Радујем се што ћу бити дио пројекта “Опера: Паст, Презент, Перфект“ у оквиру којих ћемо реализовати многобројне радионице, концерте и опере.
Да ли сматрате да се Ваш труд исплатио?
Наравно. Одувијек вјерујем да се сваки посвећени рад и труд награде. Некада не одмах и не брзо као што бисмо жељели, али на дуге стазе све дође на своје. На почетку сваке академске године, након успјешно положених аудиција, добијала сам стипендију за најбоље студенте и ученике соло пјевања из Фонда “Меланије Бугариновић и њене кћерке Мирјане Калиновић-Калин“ која ми је омогућила велику финансијску и психичку подршку. Као стипендиста Фонда, много пута сам наступала у предивној Градској кући Новог Сада и то је за мене увијек представљало велику част, али и одговорност. Веома сам захвална Фонду, као и Општини Херцег Нови и Министарству просвјете, чије стипендије су ми омогућиле безбрижно и посвећено студирање. Наравно, захвална сам и свим врхунским професорима на Конзерваторијуму “Ђузепе Тартини“ и на Академији уметности, међу којима су на мој умјетнички развој нарочито утицали професорка соло пјевања Љиљана Лишковић, професорка солфеђа Емилија Станковић, професор глуме Ивица Клеменц.
Захваљујућу стипендији Ерасмус + добили сте могућност усавршавања белканто технике на Музичком конзерваторијуму „Ђузепе Тартини’’, на којем сте сарађивали са познатим умјетницима и професорима међу којима се издвајају: Рита Сусовскy, Силвано Забео, Росалба Тревисан, Ромоло Геси. Какво је било искуство и како ви објађњавате бел канто?
У Трсту сам много научила о вокалној техници белканта, али и о умјетности. Студирање у колијевци оперске умјетности значило је много за мој умјетнички развој. Конзерваторијум Ђузепе Тартини је заиста диван, а о томе најбоље свједочи чињеница да многи музичари са наших простора студирају баш у овој институцији у лијепом Трсту који је својим географским и културним карактеристикама, као и љубазношћу људи омогућио да се осјећам као код куће. Белканто (италијански лијепо пјевање) је начин виртуозног пјевања која своје тежиште ставља на љепоту тона и покретљивост гласа, на разноврсне и богате украсе и каденце. Потиче из италијанске опере, нарочито опере напуљске школе од XVII до краја XIX вијека.
Какве успомене носите из Италије?
Предивне! Одмалена сам маштала о одласку у Италију и пјевању на венецијанској гондоли, а захваљујући пројекту Ерасмус + ти снови су се остварили. Одушевили су ме Италијани, њихова љубазност, отвореност, култура. Посебно ме одушевило да свако мање мјесто има свој театар и да Италијани заиста живе умјетност. У кафићима Трста често смо уживали у џез свиркама и концертима. Ово је био предиван период студирања.
Поред двадесет награда на међународним такмичењима широм Србије, Црне Горе и Хрватске, на Међународном такмичењу соло пјевача ,,Бруна Шпилер“, освојили сте и награде за најуспјешнију интерпретаторку француске музике и добили сте стипендију од Миомире Витас- чланице организације“Параде“. Шта вас толико инспирише у француској музици и колико вам све ове награде значе?
Обожавам да изводим дјела француских комозитора, јер она одишу дивним мелодијама, емоцијама и ријечима. Срећна сам што годинама добијам могућност наступања у Француској, дружења и рада са предивном умјетницом Миомиром Витас. Морам напоменути да је Миомира завршила оперско пјевање у класи чувене Новљанке, врхунске професорке Бруне Шпилер. Миомира је дивна особа која ми увијек даје умјетничке, али и животне савјете. Захвална сам на сарадњи и дружењу са њом, њеном породицом, и цјелокупном екипом умјетника организације “Параде“ која сваке године реализује оперске продукције и концерте посвећене данима композитора Ерика Сатија.
Која награда вам је најдража и због чега?
Управо награда за најуспјешнију интерпретаторку француске музике, јер ми је отворила врата за бројне могућности.
Какве успомене носите из Француске?
Многобројне лијепе успомене. Посебно бих истакла дружење са чувеном породицом Витас-Богино, наступе са умјетницима и солистима опера из Русије, Италије, Србије и Француске , као и концерте у Српском културном центру у Паризу. Велики утисак на мене је оставио и наступ поводом обиљежавања 80. рођендана и годишњице брака руско-српског брачног пара у резиденцији принца Николе Петровића. Истакла бих и посјету многобројним савршеним парковима и музејима Париза, као и посјету Дизниленду. Посебно ме одушевила слобода, опуштеност и спонтаност Француза, њихове пекаре и кроасани, начини уживања у животу, свакодневно конзумирање умјетности, читање књиге у парку, одмарање, дружење и ручак на трави. Уживала сам у овим моментима, јер је паришки стил живота сам по себи умјетност.
Четири године заредом публици у Паризу сте се представљали разним улогама, међу којима и главном улогом Зерлине у свјетској премијери комичне опере Le Fille du Golfe (Дјевојка залива). Колико вам прија свјетска сцена, можете ли се стопити са њом и да ли сматрате да сте Ви дјевојка нашег Бококоторског залива?
Обожавам сцену, глуму, игру и уживам у сваком тренутку стварања умјетности. Свака дјевојка рођена у Боки је дјевојка нашег залива. Бока се брзо уреже у срце и остаје ту заувијек.
Колики вам је био изазов да научите француски језик?
Француски је веома лијеп језик, али и изазован. Будући да обожавам пјесме које изводим на француском језику, била сам мотивисана да савладам потешкоће француског језика. Захваљујући Светлани Чолак Антић и њеном Креативном центру Авенир, учили смо француски кроз пјесму, игру и мјузикле, а на тај начин се сваки страни језик учи са уживањем и мотивацијом.
Због општег напредовања, похађали сте и курсеве руског, шпанског, немачког и француског језика, а у циљу усавршавања оперског пјевања похађали сте мастер класове код многих вокалних педагога. С обзиром на то да сте млади сопран, а све ово сте већ постигли, да ли је било тренутака када сте морали да запоставите свој приватни живот?
Да, потребно је много улагања у свим сегментима личности како би се постигао висок умјетнички ниво, као и много рада како би се тај ниво одржао. Са друге стране, потребно је успоставити и добар баланс између умјетности и реалног живота како бисмо могли да функционишемо на свим пољима. Суштина умјетности је пробудити у људима емоције, зауставити их на сат-два и одвести у неки други свијет, натјерати их да се замисле, схвате и протумаче умјетничка дјела и живот уопште. Да би ово постигао, умјетник мора да буде укључен и присутан у реалном животу да би успио одговорити на духовне и умјетничке потребе човјека 21. вијека.
У првом црногорском мјузиклу ,,Пепељуга и рок звијезда“ повјерена вам је улога Пепељуге са чијом поставком сте наступали у КИЦ Будо Томовић, у Дворани Парк у нашем граду, као и на позоришном фестивалу у Бихаћу. Да ли је већа одговорност наступати пред својом публиком и да ли се сјећате тренутка када сте се представили новској публици?
Наравно да је увијек већа одговорност наступати пред својом публиком, али је доживљај љепши. Будући да смо се много припремали на пробама у умјетничком центру Диано са Антонијом Ђуровић Новоселац, на јавним извођењима мјузика сваког од нас су понијеле глума, пјесма, игра и емоције. Ово је било незаборавно искуство и заиста сам уживала у сваком тренутку рада и извођења мјузикла.
Предајете соло пјевање у нашој Музичкој школи. Колико вас испуњава рад са дјецом?
Рад са мојим ученицима је велики благослов. Уживам у откривању и унапређивању њихових талената. Срећна сам што могу бити дио њиховог одрастања. Наше поднебље је богато талентованом и паметном дјецом.Ја сам истраживачки тип и зато сам одувијек вољела проучавање гласа, откривање, учење и пјевање нових композиција разноврсних музичких жанрова. Педагогија је моја велика љубав, а обожавам тренутке када заједно долазимо до виших циљева. Уживам у њиховом напретку, а посебно сам срећна кад видим да су одговорни, вриједни и редовни, јер је то једини пут који води до успјеха. Да бисмо напредовали, потребан је константан и предан рад, труд и дисциплина.
Може се рећи и да вас је љубав вратила у родни град. Шта вас је то још посебно везало?
Кажу да је Париз град љубави, а за мене је то Херцег Нови. Загрљен дивним планинама, морем и предивним градовима, окупан зрацима Сунца и намирисан морским тоновима. Град љубави одликује спој неба, умјетности, мора и добре енергије међу људима.
Због чега ваше срце бира Херцег Нови?
Херцег Нови је моја оаза љубави, мира и умјетности. Море, таласи, стари град, музичка школа, шеталиште, чак и киша у нашем граду – моја су вјечита инспирација. Моје срце припада мјесту гдје су моја породица, моји пријатељи, моји људи, а то је Херцег Нови.
