Готово свака трећа жена је била злостављена барем једном у животу. У времену кризе тај број расте. Нови извјештај УН Вомен (UN Women), организације при Уједињеним нацијама која се бави правима жена, заснован на подацима из 13 земаља од почетка пандемије, показује да су двије од три жене изјавиле да су оне, или жене које познају, доживеле неки облик насиља. Само једна од 10 жена рекла је да ће се жртве за помоћ обратити полицији.
Поводом Међународног дана борбе против насиља над женама, а у оквиру кампање „16 дана активизма“, НВО Сигурна женска кућа организоваће протестну шетњу у петак 26. новембра у Подгорици. Из ове невладине организације истичу да је током пандемије забиљежен пораст случајева насиља над женама од скоро 30 одсто.
Како је за РТХН казала предсједница НВО Сигурна женска кућа Љиљана Раичевић, чланови ове организације излазе на улицу у знак протеста за све жртве породичног насиља, жене борце које су изгубиле живот, а није им одата дужна почаст.
– Ове године имамо јако пуно разлога да се огласимо и да изађемо на улице, што ћемо сутра и урадити, јер данас је заиста претрпан дан, а заправо ова акција траје 16 дана. Требало би да се оглашавамо свих тих 16 дана – најављује она.
Раичевић информише да Оперативни одбор, оформљен при Министарству унутрашњих послова прије двије године, ради јако добро, случајеви се полако рјешавају, али нови који долазе, како је казала, постају све тежи.
– Тражићемо од Владе да покаже јасну политичку вољу за свеобухватним рјешавањем овог, горућег проблема, анализирањем постојећег, неефикасног система за заштиту и подршку жртвама и наравно, да развије смјернице за успостављање новог координисаног ситема – наводи Раичевић.
Подсјећа да је Црна Гора потписница Истанбулске конвенције, те да би требало да убрзано ради на усаглашавању ставова са овим дукументом, који би побољшали законски оквир. То се, међутим, ради веома споро, што оставља утисак да државу није брига. Због тога траже да се у институцијама које се баве овим проблемима оформе тимови који ће радити на појединачним случајевима.
– Убиства жена код нас постала су вијести, гдје нас сваки пут изненади жестина тог чина и неефикасност институција. У свим тим случајевима заказале су институције и зато имамо право да се љутимо и тражимо нешто боље – истиче Раичевић.
Она сматра да је веома важно обезбједити програме за социјану интеграцију жртава насиља у породици. Држава мора да обезбједи социјално становање, уз програм запошљавања и бриге о дјеци, јер алтернатива не смије бити сигурна кућа, која је само привремено рјешење.
