Међународни дан свјесности о губитку и бацању хране обиљежава се 29. септембра на основу резолуције коју је Генерална скупштине УН-а доњела 2019. године. Дан су заједнички подржали Организација Уједињених нација за храну и пољопривреду (ФАО) и Програм Уједињених нација за околину (УНЕП). План одрживог развоја до 2030. позива на преполовљење глобалног бацања хране по глави становника. Како на нивоу малопродаје и потрошача тако и дуж производних и трговачких ланаца.
Према задњем истраживању МОНСТАТ-а, у ризику од сиромаштва у Црној Гори живи 20.1 одсто становника наше државе бацање хране је редовна пракса па бацамо 50 000 тона годишње. Народне кухиње широм државе подијеле око 2000 оброка дневно, што је далеко испод потреба становника. У главном граду се не подијели храна ни за све чланове породице од свега 300 које су стекле право на један оброк дневно, већ постоји ограничење на свега четири оброка, по породици. Да се храна спрема у Народној кухињи града, оброк би био јефтинији него када се плаћа другоме да га спрема а донација произвођача, друштвено одговорних компанија и појединаца, би биле честе како хране пред истек рока трајања тако и оне друге.
Социјалне самопослуге као мјера умањења бацања хране и ублажавање сиромаштва не постоје иако Банка хране говори о томе више о деценију. Неопходно је да имамо у оквиру народних кухиња или социјалних продавница запаковану храну за најмлађе који живе у социјално угроженим породицама , од формула за дохрану до кашица за бебе. Да добију литар млијека , гриз, кашице, какао, додатак за млијеко, сок за бебе, домаће воће и поврће, откупљено од локалних пољопривредника.Сигурно би било донатора да помогну за овај вид подршке најмлађима, уколико би држава била кровни покровитељ овог значајног пројекта.Банка хране је заинтересована за партиципацију скоро деценију ипо.
Укидање ПДВ на донирану храну је један од механизама подстицања донација а томе и доступности хране људима у потреби али и смањења бацања хране и боље заштите животне средине.
Највише се хране баци у домаћинствима, преко педесет одсто а држава не чини ништа да подигне јавну свијест о овом проблему и тако утиче да мање хране заврши у смећу. За очекивати је да би људи, када би били информисани шта значи бацање хране за оне који немају као и утицај који има на економију и екологију, другачије се односили према храни. Планирање куповине, правилно чување, донирање сиромашнима , народној кухињи, замрзавање остатака хране…, само су неки од начина да се смањи бацање хране у домаћинству. Едукација о значају уштеде хране по питању сиромаштва , економије и екологије сасвим сигурно даје позитиван резултат.
Храна се баца и на пољопривредним имањима као и у фази транспорта. Не мала количина хране која је била исправна и сугурна за људску употрену, баци се због неадекватног складиштења али и истеклог рока трајања у маркетима. Није за занемаривање ни бачена храна у ресторанима и хотелима.
Рачунање Индеxа бацања хране је један од начина да држава активно утиче да се бацање хране смањи.Прикупљање податка је кључно за разумијевање проблема и разматрање опција смањења бацања хране.
Повезивање на нивоу државе предузетника у прехрамбеној индустрији са пољопривредницима, транспортним и малопродајним ланацима, институцијама јавне власти и невладиним организацијама, како би се усагласила заједничка стратегија против бацања хране која заврши као отпад, дала би резултат. Чланови тих организација би прикупљали податке, спроводили кампање и развили механизам максималне уштеде хране.
Банка хране се залаже петнаесту годину за формирање Центра за сакупљање и дистрибуцију хране који би значајно допринио смањену бацања хране и помогао да исправна храна буде доступна свим који брину о угроженима а и њима самима лично.
Како је Европски Парламент још у јануару 2012.године усвојио резолуцију под називом „Како избјећи бацање хране“ и након тога давао препоруке као и Европска Комисија, да се донесу хитне мјере које ће преполовити количине бачене хране до 2030. године и олакшати приступ храни за сиромашне грађане, за очекивати је да ће Црна Гора која претендује на чланство урадити нешто по овом питању.
Европска коминисија истиче да је бацање хране узрок око 16 одсто ефекта стаклене баште. Производња и транспосрт хране узрок су јос 8 одсто ефекта стаклене баште. Храна је важна свима нама, чак још важнија онима који не могу да је приуште.
Није морално нити економски оправдано а злочин је према природи, дозволити да се бацање хране одвија без контроле државе и система. Проблем бацања хране једино може да ријеши држава као и питање сиромаштва.