Након што је Црна Гора почетком године УНЕСКО-у доставила извјештај о томе шта је урадила поводом захтјева Комитета за свјетску баштину из јула 2025. године, уз документацију планираних реформи заштите природног и културно-историјског подручја Котора, стигао је одговор ИКОМОС-а који показује да међународна стручна тијела не сматрају да је држава затворила кључна питања.
Напротив, у техничкој оцјени, која је ових дана била тема електронске сједнице Националне комисије за УНЕСКО, а у коју је Побједа имала увид, поново је отворено питање мораторијума, слабих институционалних капацитета, неусклађеног система просторног планирања, изостанка процјене кумулативних утицаја и наставка грађевинских притисака у простору свјетске баштине и његовој заштићеној околини.
Прва конкретна посљедица такве оцјене могла би бити увођење мораторијума на издавање урбанистичко-техничких услова и грађевинских дозвола на територији општине Херцег Нови.
ВИШЕ ГРАДИЛИШТА
Национална комисија за УНЕСКО је, на електронској сједници одржаној 12. маја, предложила да се та мјера уведе кроз амандманске измјене Закона о заштити природног и културно-историјског подручја Котора, по истом моделу који је већ предвиђен за само Подручје Котора. Тиме би Херцег Нови, као дио заштићене околине, из режима строге контроле прешао у режим забране нових грађевинских процедура до доношења Менаџмент плана и Студије заштите, а реалан рок за завршетак тих докумената, како сада ствари стоје, највјероватније је друга половина наредне године.
Такав заокрет услиједио је након што је у документима Националне комисије констатовано да се развојни притисци посебно односе на ту општину и да је, осим Баошића, активно више градилишта без сагласности органа надлежног за заштиту културних добара. Тиме Херцег Нови више није издвојен само као локални проблем, већ као најјаснији доказ да модел појачане контроле, који је држава раније нудила умјесто мораторијума, није успио да заустави градњу у простору који је пред УНЕСКО-ом обавезала да штити под строгим режимом.
Предлог закона о измјенама и допунама Закона о заштити природног и културно-историјског подручја Котора већ је предвиђао строжи режим за само подручје Котора. До доношења Менаџмент плана и Студије заштите прекидају се поступци издавања урбанистичко-техничких услова и грађевинских дозвола на подручју Котора, уз изузетке за јавни интерес, инфраструктуру, реконструкције, адаптације, санације и конзерваторско-рестаураторске интервенције. За заштићену околину, међутим, био је предвиђен други модел: урбанистичко-технички услови и грађевинске дозволе могу се издавати само уз рјешење Управе којим се утврђује да су пројектна документација, урбанистички параметри и намјена усклађени са студијама заштите и мјерама заштите културних добара. Управо због тога је нови закључак Националне комисије политички и институционално важан. Он значи да се предлаже напуштање досадашњег режима за Херцег Нови и његово изједначавање са мораторијумским режимом који важи за подручје Котора.
У позадини тог потеза је техничка оцјена ИКОМОС-а, достављена Црној Гори преко УНЕСКО-а, у којој се отворено констатује да мораторијум предвиђен одлуком Комитета за свјетску баштину још није формално успостављен, док се грађевинске дозволе и даље издају по постојећим процедурама. ИКОМОС је упозорио да је то супротно захтјеву Комитета из јула прошле године, да се зауставе даља одобрења за нове грађевинске и развојне пројекте у подручју свјетске баштине и његовој бафер зони.
САМО ТРИ МЈЕРЕ
Национална комисија је у свом записнику пренијела три кључна налаза ИКОМОС-а: да мораторијум није формално успостављен, да институционални капацитети у области заштите културне баштине и просторног планирања остају ограничени, уз изражену тензију између развојних интереса и заштите баштине, те да не постоје адекватни механизми заштите на стратешком нивоу, укључујући изостанак процјене кумулативног утицаја планираних интервенција. То су, у суштини, три реченице које описују дводеценијски проблем Боке: држава касни, институције немају снаге, а простор се девастира брже него што систем успијева да га заштити.
ИКОМОС је у закључцима препоручио знатно шири захват од онога што је Национална комисија сада предложила за Херцег Нови. У техничкој оцјени се наводи да би држава требало да спроведе мораторијум на све грађевинске и развојне пројекте и одобрења у подручју свјетске баштине и његовој бафер зони, и то извршном или владином инструкцијом, не чекајући парламентарну процедуру за измјене Лекс специалиса. Тај мораторијум би, према ИКОМОС-у, требало да се примијени на све четири општине – Котор, Херцег Нови, Тиват и Цетиње – и да остане на снази док се не усвоје ревидирана просторно-планска документа на свим нивоима, усклађена са Студијом заштите и новим Менаџмент планом.
Зато је предлог мораторијума само за Херцег Нови истовремено и важан и недовољан. Важан јер први пут јасно показује да је режим строге контроле у тој општини одавно не функционише. Недовољан, јер ИКОМОС проблем не види као питање једне општине, него као питање цјеловитог система заштите подручја свјетске баштине и његове заштићене околине. Национална комисија је, ипак, у записнику са сједнице недвосмислено навела да је једна од кључних препорука ИКОМОС-а „поновни захтјев за увођење мораторијума на даљу изградњу на територији све четири општине у обухвату подручја и његове заштићене околине“. У истом документу се као остале препоруке помињу амандманско дјеловање на Просторни план Црне Горе, рјешавање проблема сукоба интереса у Савјету за управљање подручјем Котора и ревизија ХИА студије за пројекат Хотела „Ораховац“ о трошку државе.
Међутим, у закључцима Комисије остале су само три мјере: предлог мораторијума за Херцег Нови, предлог амандманског дјеловања на Просторни план Црне Горе након израде Студије заштите културне баштине и упућивање дописа Центру за свјетску баштину. Ревизија ХИА за Ораховац и рјешавање сукоба интереса у Савјету нису преточени у посебне закључке. То је озбиљна слабост државног одговора. Јер УНЕСКО/ИКОМОС у овим документима не упозорава само на мањак дописа, него на мањак одлука. Не тражи само комуникацију са Паризом, него заустављање процедура, измјену планова, јачање заштите и прекид праксе у којој се одлуке доносе пројекат по пројекат, док се укупна штета по простор никада не сабира.
ЗАБРИНУТОСТ
Посебно мјесто у документима заузима Хотел „Ораховац“. У пропратном писму УНЕСКО-а, које је 24. априла потписао директор Центра за свјетску баштину Лазаре Елоундоу Асомо, наводи се да је Центар примио информације о планираном развоју тог пројекта унутар подручја свјетске баштине. Те информације, како се истиче, отварају озбиљну забринутост због могућих утицаја на изузетну универзалну вриједност подручја, нарочито због опсежне модификације терена која захвата готово 50 одсто копнене форме и градње осам структура које се каскадно спуштају према мору. Такав приступ, наводи УНЕСКО, чини се супротним Студији заштите културне баштине, која наглашава важност очувања обалних зелених површина ради заштите ОУВ-а.
У истом писму УНЕСЦО подсјећа на препоруку заједничке УНЕСКО/ИКОМОС мисије из 2025. године да се одмах зауставе све грађевинске активности у вези са Хотелом „Ораховац“ док се не достави ревидована ХИА студија, са тачним подацима о котама, топографији и нагибу терена. Мисија је оцијенила да предложени развој представља значајну потенцијалну пријетњу ОУВ-у, посебно зато што би локација требало да остане пошумљена како би се сачувао карактер културног пејзажа тог подручја.
Још оштрији опис налази се у документу који је достављен као информација треће стране о пројекту Хотела „Ораховац“. Пројектом је, према том документу, предвиђено механичко уклањање природног терена у дубини од двије до пет етажа, повезивање свих осам објеката великом подземном етажом и потпуно уклањање постојеће вегетације. У истом документу се упозорава да се локација налази у близини кањона ријеке Љуте, између историјских насеља Ораховац и Љута, те да управо такве неизграђене зоне између историјских насеља чине хоризонталну структуру пејзажа которског подручја и један од кључних атрибута његове изузетне универзалне вриједности. Наводи се и да се у непосредној близини спорне локације налази извориште Цицанова кућа, важно за водоснабдијевање великог дијела општине Котор, посебно током најкритичнијих сушних љетњих периода.
Зато је тешко избјећи закључак да се у случају Ораховца не ради само о питању да ли је нека студија довољно добро урађена. Ријеч је о питању да ли држава разумије да се ОУВ не штити декларацијама, него одлуком да се одређени простори не смију третирати као грађевинске зоне.
НАПУШТАЊЕ КОРИДОРА
Исти проблем види се и у односу на Просторни план Црне Горе. ИКОМОС је оцијенио да усвојени план треба формално измијенити и преусмјерити ка интегрисаном приступу природном и културном насљеђу, усклађеном са Изјавом о изузетној универзалној вриједности подручја. У техничкој оцјени се наводи да постоје значајна структурна ограничења, укључујући противрјечности у вези са туристичким развојем, посебно у Ораховцу и у бафер зони, изостанак индикатора за праћење стања баштине и непостојање разматрања прихватног капацитета крузера из угла заштите баштине. ИЦОМОС такође тражи да се из Просторног плана уклони транспортни коридор преко Луштице, за који је и сама држава у извјештају о стању очуваности навела да би имао негативан утицај на изузетну универзалну вриједност подручја. Тиме ИКОМОС заправо упозорава да државни плански документи и државна објашњења УНЕСКО-у нијесу до краја усклађени: једно се констатује у извјештају, а друго остаје у важећем планском оквиру.
Национална комисија је прихватила обавезу државе да амандмански дјелује на Просторни план Црне Горе, али по изради Студије заштите културне баштине. То јесте формално признање да се план мора мијењати. Али остаје питање да ли заштићени простор може да чека нове рокове, нове студије и нове процедуре док се на терену наставља притисак који је већ довео до ванредне реакције УНЕСКО/ИКОМОС-а.
ПРЕД ИЗБОРОМ
Из свега произилази да је држава сада пред избором који више не може да одлаже административним формулама. Или ће мораторијум за Херцег Нови бити брзо преточен у закон и спроведен на терену, уз јасну идентификацију свих градилишта без сагласности Управе за заштиту културних добара, или ће остати само још један записник у дугом низу докумената којима Црна Гора УНЕСКО-у обећава оно што не успијева да спроведе.
За Баошиће, то значи да тај случај више није само питање једног насипања обале, једне плаже или једног хотелског комплекса. Он је постао доказни материјал за много већи проблем: државни систем заштите није зауставио радове у простору за који је пред УНЕСКО-ом тврдио да ће бити под строгом контролом. За Херцег Нови то значи да се плаћа цијена таквог модела. Ако је држава раније покушала да избјегне мораторијум у бафер зони нудећи појачану контролу, сада Национална комисија признаје да је управо у тој зони контрола заказала. За Котор и Боку посљедице могу бити много шире. У записнику Комисије се јасно наводи да техничка оцјена ИКОМОС-а упућује на могућност разматрања уписа подручја Котора на Листу угрожене свјетске баштине на јулском засиједању УНЕСКО Комитета. То више није хипотетичка опомена из међународних кругова. То је званично упозорење које је ушло у документе Националне комисије за УНЕСКО.
ТЕЖИНА СТАТУСА
Зато ће се у наредним седмицама видјети да ли Црна Гора коначно разумије тежину статуса који Котор има од 1979. године. Тај статус није туристичка етикета, промотивни слоган или декор за инвестиционе брошуре. Он је међународна обавеза државе да простор изузетне универзалне вриједности заштити и онда када је то супротно интересима инвеститора, локалних администрација и политичких калкулација.
У супротном, мораторијум за Херцег Нови неће бити доказ да је држава реаговала на вријеме, већ закаснило признање да је систем морао бити заустављен тек онда када су притисци постали превише видљиви да би се више могли прикривати.
Катић гласао против увођења мораторијума у Херцег Новом
Сама динамика гласања на сједници Националне комисије за УНЕСКО такође открива политичку осјетљивост случаја. За предложене мјере гласало је 16 чланова Комисије, против је био предсједник општине Херцег Нови Стеван Катић, док су министар просторног планирања, урбанизма и државне имовине Славен Радуновић и министарка туризма Симонида Кордић дали издвојено мишљење. Остали чланови се нису изјаснили. Комисија је, позивајући се на Пословник, констатовала да су мјере прихваћене јер је за њих гласала већина од укупно 26 чланова.
Није неважно да је против мораторијума гласао управо предсједник општине на коју се предложена мјера односи. Формално, то не мијења одлуку Комисије. Политички, међутим, показује да ће покушај заштите УНЕСКО подручја и његове бафер зоне и даље наилазити на отпор тамо гдје се заштита судара са локалним развојним и инвеститорским интересима.
Де Санкристобал: Зауставити даљу девастацију
Да је Центар за свјетску баштину и прије достављања техничке оцјене ИКОМОС-а упозоравао да Црна Гора мора брзо реаговати, показује забиљешка Амбасаде Црне Горе у Паризу од 24. априла, са разговора са Бертом де Санкристобал, представницом ВХЦ-а која прати досије Црне Горе.
Она је, према документу, оцијенила да мора бити видљива „јасна политичка воља и посвећеност Владе Црне Горе“ у испуњавању препорука, посебно наглашавајући важност јачања Управе за заштиту културних добара. Де Санкристобал је поручила да иако се добар дио нанијете штете не може поправити, нити се вријеме може вратити уназад, треба реаговати колико је могуће и „зауставити даљу девастацију“.
Истовремено је указала да Црна Гора треба да настави рад на легислативи, процјени утицаја и Менаџмент плану, али и да затражи експертску помоћ ИКОМОС-а. Према забиљешци, оцијенила је да „није реално да Црна Гора може ове задатке изнијети без додатне експертске помоћи“ јер, иако постоји квалитетна експертска база, „не постоји критична експертска маса“.
Извор: Побједа
