Још један интересантан програм приређен је у павиљону Градске музике Херцег Нови, гдје је бројној публици представљена књига „Са окусом соли“ књижевника и књижевног критичара Зорана Живковића.
Аутор је вишегодишњу везу са Херцег Новим, као члан жирија или уредник познатих издавачких кућа из Београда на „Тргу од књиге“, боравком у нашем граду заокружио слику о Боки.
Живковић је за Радио телевизују Херцег Нови подсјетио да је и његова њига „Медитерански светионик“ први пут промовисана управо у Херцег Новом, на „Тргу од књиге“ 2019. године, и додао да овога пута представља есеје који су, на неки начин, „последица“ те књиге.
-Они у средишту имају тај медитерански поглед, медитерански сензибилитет и ја у тој књизи кажем да би волео да свет Медитерана не само буде део мог света, него и света који волим и познајем, и камо среће да је био много више. Ова књига садржи прва три есеја, тај медитерански триптих посвећен тројици невероватно занимљивих аутора, без обзира што долазе из различитих средина и што имају различите сатисфакције. Али, сваки од њих сведочи о оном суштинском медитеранском, које више исијава него што може да се објасни, и што можда не треба ни објашњавати.
Ријеч је о својеврсној медитеранској културној изохипси троје великана – Федерика Фелинија, Арсена Дедића и Воја Станића.
-Фелини је одрастао у Риминију на Јадранској обали, Арсен Дедић у Шибенику, а Војо Станић је као „готови“ Никшићанин дошао у Херцег Нови и постао на неки начин, послије топлико деценија и његовог сликарског рада, симбол Боке и Херцег Новог. То показује тај капацитет Медитерана да талентоване, сензибилне, занимљиве људе просто „усисава“ на један невероватан налчин. Својевремено је Арсен Дедић рекао да је његов Шибеник у већој вези са Риминијем, одакле је Фелини, него са градовима у унутрашњости. Он има песму „Пароброд Реx“, и ја то наводим у есејима, у којој је уствари узео мотив из Фелинијевог „Амаркорда“. Тај велики брод, како каже Арсен у тој песми, ће однети све наше терете, јер сви су изашли са малим баркама на море не би ли их светла са тог брода осветлила и однела њихове муке. Кад имамо и ту врсту изохипсе везано за медитеранске теме, за облике медитеранске културе, поезију, ликовне уметности, онда видимо да Медитеран, колико год то деловало уопштено културно-историјски, да уствари то постаје животно и да то можда најбоље одређује нас, поручио је Живковић.
Аутор је истакао да је суштинско медитерански оно што је и дефиниција културе – комуникација.
-То је најкраћа дефиниција културе у којој се каже да је култура комуникација. Сви они који се спусте са околних брда, а брда су демографско врело за Медитеран, они овде науче прву лекцију да морају да комуницирају, да су оно што су у односу са другим. Та комуникација која често у животу није лагана, и ризична је, и доноси неке тегобе, она уствари омогућава оно што је најважнија људска особина. Човек има једну предност у односу, чак и на богове, а то је могућност да се преобрази. Комуникација на Медитерану је преобразила многе генерације, направила је један „мелтинг пот“ гдје у том мозаику култура та мозаичност постане она јединственост, оно што највише уочавамо. То, не само принудно него стварно и жељено живљење са другима, претвори те људе у оно што зовемо Медитеранцима, закључио је Живковић.
Разговор са писцем је водила новинарка Данијела Ђоновић, а промоцију књиге „Са окусом соли“ је организовала Ксенија Матовић.
