Матија Дедић, пијаниста, један је од најпопуларнијих балканских џез музичара, за данашњу рубрику „Срце бира Херцег Нови“ говори емотивно о родитељима (Арсен и Габи ) и о кћерки Лу, казује како је одрастао у музичкој породици, прича о музици у вријеме короне, открива по чему памти студирање у Грацу, и коначно износи занимљивост због које његово срце бира Херцег Нови.
Пише: Викторија Самарџић
Матија Дедић (2. март 1973. године, Загреб) рођен је у породици истакнутих музичара, Арсена Дедића и Габи Новак. Класичну музику свирао је већ са пет година, а слушао готово све музичке стилове и убрзо открио џез који му је пружио прилику за креативнији лични поглед на музику. По завршетку средње музичке школе 1991. године одлази у Грац гдје уписује џез академију.
Је ли привилегија бити син Арсена Дедића и Габи Новак и како сте то доживљавали некада а како сада?
Велика је привилегија бити њихов син. Родио сам се као беба године. И Габи је примила 12 000 позива! Наравно, пуно је ту погодности од самог старта бављења музиком, па тако и данас на овим просторима, али све је часно оправдано са моје стране страственим радом и интернационалним врло лијепим резултатима, гдје сам искључиво “piano player from Croatia“. С другестране, увијек ћу носити и бреме познатих родитеља.
Како је изгледало одрастање у музичкој породици?
Довољно је било што сам генетски покупио најбоље од родитеља и био константно окружен музиком. То су врло јаки темељи за развој.
Један сте од најуспјешнијих балканских џез музичара. Да ли вам то представља изазов и због чега сте одлучили да следите баш џез правац?
У музици појам најбољи није као у спорту, нити се ја особно сматрам врло битним на овим просторима. Има јако пуно одличних музичара свуда. Моје тинејџерско заљубљивање у џез је резултат одустајања од реинтерпретације класичне музике и осјећај да и сам могу дати неки свој мали прилог музици уопштено. Врло битна чињеница је да је класична музика мој чврст и дубок коријен под чијим сам великим утјецајем дан данас, па у том контексту можемо рећи да можда нешто друкчије приступам клавиру. Европљанин сам који се заљубио у америчку културу али срце и даље једнако куца како за Мајлса, Колтрејна тако и за Шопена, Мозарта, Баха…
Колико су се ствари промјениле на сцени откако је почела пандемија корона вируса?
Комплетна организација концерата је у великој кризи. На културу се ионако гледа као задњу и она је увијек прва жртва. Но не дамо се, тражимо и даље све могућности и не одустајемо. Нама је музика светиња и нећемо лако одустати у сваком облику борбе како би сачували дигнитет и даљи наставак омогућавања свирања пред публиком.
Како ће по вашем мишљењу изгледати живот умјетника с обзиром да морамо да се прилагођавамо потпуно другачијим условима рада?
Ми смо навикли да нам никад није јако лако, повотово нама који долазимо из некомерцијалних вода. Наставак мог одговора доста сачињава оно што сам одговорио у предходном питању. У Загребу је тренутно у зраку забринутост, конфузија и неизвјесност. Психолошки врло деликатно. Надамо се да кроз пар мјесеци по оптимистичнијим прогнозама напокон све креће на боље. Људи су изморени од свега.
У којој мјери је џез популаран код нас и шта му недостаје с обзиром да сте једном приликом истакли како је култура слушања џез музике неупоредиво већа у иностранству него у региону?
Џез никада није био изразито популарна музика у својој историји, нити на једном континенту, али је због своје духовности, саме мисије пропагирања слободе – опстао. Док код нас људи не крену читати књиге, одлазити на изложбе и у казалиште, док се не уведе џез као званични предмет на академији и скрене већи фокус кроз само образовање и док битне институције и медији не препознају важност тог жанра у сегменту опште културе илузорно је очекивати било какав помак.
Шта бисте савјетовали данашњим младим џез умјетницима?
Иако их има све више, што изузетно радује, с обзиром да су се генерацијски родили у најгоре вријеме, савјета су два. Или окушати срећу негдје другдје или стиснути зубе и преживјети све ово. Примјер тога могу им бити и ја који такође након 25 година и јако пуно признања исто као и рејтинга у овој земљи, нисам баш у најидеалнијој ситуацији. Нема опуштања…
Шта сте научили у протеклих 25 година колико сте на сцени о свом послу?
Научио сам давно од својих родитеља колико су моралне ставке врло битне. Од односа са својим музичарима, организаторима, момком који ради звук… Све то отвара врата даље и потпуно се поклопа са идеологијом џез глазбеника, а то су прије свега скромност и једноставност.
Школовали сте се у Грацу. Како и по чему се сјећате тог периода?
Грац памтим првенствено по томе како су се тамо склопила нераскидива пријатељства која је тешко описати. Ми смо као браћа, секта, људи који се при сусрету и након подоста времена развеселе једно другом као мала дјеца.
Ћерка Лу је наслиједила ваш таленат , али и таленат од дједа Арсена и баке Габи. Она је прије неколико година наступала заједно са Арсеном на једној приватној прослави. Да ли вас радује чињеница да би могла да крене вашим и стопама ваших родитеља и шта сте јој савјетовали?
Не. Она је одавно одлучила да не иде тим стопама но исто тако не можемо знати да ли се преокрет може или не може десити у даљој будућности. Посједује наравно све предиспозиције, а завршила је и нижу гмузичку школу, клавир. Лијепо пјева.
Рекли сте да свој мир успевате да пронађете једино када сједнете за клавир и то је оно што вам даје снагу. Колику вам то анти-стрес терапију пружа нарочито сада, у овим нестабилним временима?
Мене могу људи гађати и свакојаким предметима, али ја ћу и даље бити концентрисан на своју музичку мисао у том тренутку.
Са садашњим професионалним искуством и са ове временске дистанце, да ли можете да упоредите пијанисту, композитора, џез умјетника- Матију Дедића од прије 20 година и овог данас?
То је неупоредиво јер сам врло задовољан својим напретком, а и године сазријевања донијеле су своје резултате.
Који су вам џез узори?
Узора је јако пуно, но мој најдубљи наклон има и даље Кит Џарет. Геније уз којег сам чувши га и започео свој нови пут у петнаестој години.
Затворили сте 2018. године Џеѕ беј фестивал у Херцег Новом. По чему памтите тај наступ?
Било је супер! Фантастична, права џез атмосфера пуна позитиве и наклоности извођачима.
Због чега ваше срце бира Херцег Нови?
Моја прва посјета Црној Гори, када сам био дјечак, била је посјета великом мајстору Воју Станићу, уједно и једном од највећих пријатеља моје породице, која је одувијек фасцинирана како њиме као умјетником али и као специфичном особом препуном разних квалитета. Ја се свега тога као и силаска у Војов атеље сјећам кристално јасно. Ето, можда је и у томе разлог због чега моје срце бира Херцег Нови!
