Autorsko veče jednog od najpoznatijih savremenih srpskih satiričara i književnika Bojana Ljubenovića održano je sinoć u Kući nobelovca Iva Andrića. Publika je imala priliku da čuje priče o njegovim najpoznatijim knjigama – od „Pisama iz Srbije“ i „Srbijo, Bog ti pomogo“, do najnovijeg romana „Otac“.
Iako piše o univerzalnim temama, u središtu stvaralaštva Bojana Ljubenovića su čovjek i društvo, a prvenstveno mentalitet ljudi sa ovih prostora. Njegove knjige govore o nama – našim manama, zabludama i vremenu u kojem živimo, a humor je, kaže, samo način da se lakše suočimo s istinom.
-Ja se bavim univerzalnim temama, ali što reče pjesnik: „Sve me rane moga roda bole“, i najviše se bavim nama u poslednjih, 15 godina, 35 godina, 80 godina, tragajući za tim šta se u stvari sa nama desilo, zašto smo napravili gluposti koje smo napravili, može li to da se popravi, ko je za to kriv… Kao kroz šalu, ali ta šala nije sebi dovoljna. Ona mora biti pomiješana sa satirom, jer satira i humor idu zajedno, ne zato što se mnogo vole, nego zato što su jedno drugom neophodne. Humor je neophodan začin svake satire da bi ljudi tu gorku istinu mogli da progutaju. I zato ljudi koji čitaju moje knjige kažu: „Sve vrijeme se smijemo, dok nam se u jednom trenutku osmjeh ne zaledi na licu.“ Nisam ja kriv zbog toga, nego je priroda satire takva. Prosto, ja se bavim nama, fenomenom nas. Mi smo jako interesantno područje, interesantni ljudi. Hajde da ne kažem „za posmatranje“, ali nije to ni loš izraz, jer s obzirom na to šta smo sebi dopustili u zadnjih tri i po decenije, mogli bi malo da se svi pregledamo, smatra Ljubenović.
Osvrnuo se i na knjigu „Pisma iz Srbije“, koja mu je donijela značajno književno priznanje i brojna izdanja, istakavši da bi danas bila napisana znatno gorčim tonom, jer su, kako smatra, društvene i političke prilike postale još složenije.
-U njoj ima 103 pisama, nekog izmišljenog stranca, za koga nisam rekao ni kako se zove, ni odakle dolazi, ni čime se bavi. On samo svake nedelje negdje svojima u inostranstvu piše po jedno pismo, opisujući nas. Kad kažem „nas“, mislim na čitav ovaj prostor. Najviše, naravno, na Srbiju, opisujući odnos Srba sa susedima. Dobar dio tih pisama je ozbiljan, sa mnogo gorčine, sa mnogo satire, sa mnogo tih opaski na račun našeg mentaliteta. Mnogi je porede sa „Čujte, Srbi“ Arčibalda Rajsa, samo što je ovaj moj Arčebald Rajs malo šarmantniji, pa nam je neke važne stvari rekao u zavijenoj formi. Nije nas tako baš “nagrdio” kao onaj Švajcarac. Dobar dio pisama odnosi se na neke jednostavne, prozaične stvari. Ima taj prizvuk humora, opisuje kako Srbi slave slavu, kako se žene, kako izgleda prosječan Srbin i prosječna Srpkinja… To su neka laganija pisma, ali ima i onih koja su poprilično gorka. Drugi dio ove knjige bi bio znatno, znatno gorči. Mislim da ne bi baš imao šta lijepo da kaže taj stranac o nama danas, poručio je Ljubenović.
Najviše pažnje privukao je razgovor o romanu „Otac“, koji kroz porodičnu dramu otvara pitanja istine, laži i suočavanja sa prošlošću, za koji autor kaže da je priča o iskupljenju.
-Taj fenomen istine i laži mene duboko fascinira, duboko me izjeda, potresa, jer sam svjestan da je dobar dio političke sadašnjosti koju živimo baziran, sagrađen i utemeljen na lažima. Ovo je, naravno, fikcija. Nema nikakve veze sa majorom Tepićem, ali ja sam htio da kažem: hajde da vidimo šta će se desiti ako bar jedna od tih laži, od tih istina, u stvari, proklamovanih istina, se ispostavi kao gola laž. Šta se dešava onda? Da li smo mi kao ljudi i kao društvo spremni da se suočimo sa tom novom istinom, da je prihvatimo, ili nam je bolje da živimo u laži? Komfornije, bezbjednije, toplije, ugodnije, u nekim lažima koje već su zacrtane, zacementirane, takve kao što jesu… Ovo je roman o iskupljenju, o tome mogu li neke životne greške da se poprave, jer svi mi smo negdje griješili u svojim životima, i svako od nas ovdje je sigurno negdje u svom životu na nekoj raskrsnici, pogrešno skrenuo, učinio nekome nešto nažao, što nije želio. Ovo je roman o tome možemo li da se iskupimo poslije tih grešaka, poručio je Ljubenović.
Književnost ne mora da nudi konačne odgovore, ali može da otvori važna pitanja i podstakne čitaoce na razmišljanje o društvu, odgovornosti i mogućnosti ličnog iskupljenja, poručio je Ljubenović tokom razgovora koji je vodila novinarka Danijela Đonović.
