Ауторско вече једног од најпознатијих савремених српских сатиричара и књижевника Бојана Љубеновића одржано је синоћ у Кући нобеловца Ива Андрића. Публика је имала прилику да чује приче о његовим најпознатијим књигама – од „Писама из Србије“ и „Србијо, Бог ти помого“, до најновијег романа „Отац“.
Иако пише о универзалним темама, у средишту стваралаштва Бојана Љубеновића су човјек и друштво, а првенствено менталитет људи са ових простора. Његове књиге говоре о нама – нашим манама, заблудама и времену у којем живимо, а хумор је, каже, само начин да се лакше суочимо с истином.
-Ја се бавим универзалним темама, али што рече пјесник: „Све ме ране мога рода боле“, и највише се бавим нама у последњих, 15 година, 35 година, 80 година, трагајући за тим шта се у ствари са нама десило, зашто смо направили глупости које смо направили, може ли то да се поправи, ко је за то крив… Као кроз шалу, али та шала није себи довољна. Она мора бити помијешана са сатиром, јер сатира и хумор иду заједно, не зато што се много воле, него зато што су једно другом неопходне. Хумор је неопходан зачин сваке сатире да би људи ту горку истину могли да прогутају. И зато људи који читају моје књиге кажу: „Све вријеме се смијемо, док нам се у једном тренутку осмјех не заледи на лицу.“ Нисам ја крив због тога, него је природа сатире таква. Просто, ја се бавим нама, феноменом нас. Ми смо јако интересантно подручје, интересантни људи. Хајде да не кажем „за посматрање“, али није то ни лош израз, јер с обзиром на то шта смо себи допустили у задњих три и по деценије, могли би мало да се сви прегледамо, сматра Љубеновић.
Осврнуо се и на књигу „Писма из Србије“, која му је донијела значајно књижевно признање и бројна издања, истакавши да би данас била написана знатно горчим тоном, јер су, како сматра, друштвене и политичке прилике постале још сложеније.
-У њој има 103 писама, неког измишљеног странца, за кога нисам рекао ни како се зове, ни одакле долази, ни чиме се бави. Он само сваке недеље негдје својима у иностранству пише по једно писмо, описујући нас. Кад кажем „нас“, мислим на читав овај простор. Највише, наравно, на Србију, описујући однос Срба са суседима. Добар дио тих писама је озбиљан, са много горчине, са много сатире, са много тих опаски на рачун нашег менталитета. Многи је пореде са „Чујте, Срби“ Арчибалда Рајса, само што је овај мој Арчебалд Рајс мало шармантнији, па нам је неке важне ствари рекао у завијеној форми. Није нас тако баш “нагрдио” као онај Швајцарац. Добар дио писама односи се на неке једноставне, прозаичне ствари. Има тај призвук хумора, описује како Срби славе славу, како се жене, како изгледа просјечан Србин и просјечна Српкиња… То су нека лаганија писма, али има и оних која су поприлично горка. Други дио ове књиге би био знатно, знатно горчи. Мислим да не би баш имао шта лијепо да каже тај странац о нама данас, поручио је Љубеновић.
Највише пажње привукао је разговор о роману „Отац“, који кроз породичну драму отвара питања истине, лажи и суочавања са прошлошћу, за који аутор каже да је прича о искупљењу.
-Тај феномен истине и лажи мене дубоко фасцинира, дубоко ме изједа, потреса, јер сам свјестан да је добар дио политичке садашњости коју живимо базиран, саграђен и утемељен на лажима. Ово је, наравно, фикција. Нема никакве везе са мајором Тепићем, али ја сам хтио да кажем: хајде да видимо шта ће се десити ако бар једна од тих лажи, од тих истина, у ствари, прокламованих истина, се испостави као гола лаж. Шта се дешава онда? Да ли смо ми као људи и као друштво спремни да се суочимо са том новом истином, да је прихватимо, или нам је боље да живимо у лажи? Комфорније, безбједније, топлије, угодније, у неким лажима које већ су зацртане, зацементиране, такве као што јесу… Ово је роман о искупљењу, о томе могу ли неке животне грешке да се поправе, јер сви ми смо негдје гријешили у својим животима, и свако од нас овдје је сигурно негдје у свом животу на некој раскрсници, погрешно скренуо, учинио некоме нешто нажао, што није желио. Ово је роман о томе можемо ли да се искупимо послије тих грешака, поручио је Љубеновић.
Књижевност не мора да нуди коначне одговоре, али може да отвори важна питања и подстакне читаоце на размишљање о друштву, одговорности и могућности личног искупљења, поручио је Љубеновић током разговора који је водила новинарка Данијела Ђоновић.
