Коноба „Рисан“ – затворено омиљено састајалиште, дио душе новског свијета

Од недеље је затворена Коноба „Рисан“, уређена у приземљу породичне куће Петра Бјеладиновића кога цио Нови и многи гости познају и ословљавају једноставно и присно надимком Бего. Многи су на ову вијест одмах реаговали питањем: зашто, или коментаром: жао ми је! У запису  који слиједи прво одговор, а онда и о жаљењу.

Бего је више од пола вијека у угоститељству, а Конобу „Рисан“,  ушушкану на размеђу  пута кроз град и оног који вијуга ка мору, водио је пуних 40 година. Практично без радног времена, од јутра до сутра. Наравно,  када се ономе што је госте и пријатеље у коноби дочекивало додају све неопходне припреме и набавке. Одмор је ван сваке сумње заслужио!

Прича је почела овако.

Традиционални домаћин, са богатим знањем стеченим у раду са искуснијим колегама и једим од тадашњих директора у Боки,  брижним и вриједним Станишом Ђаковићем,  радом у ресторанима „Шквер“ и „Бијела вила“ који су без дилеме имали посебан шмек и европски ниво, Бего је стекао сигурност и 1984. отворио  бифе, потом конобу „Рисан“.

Од тог тренутка до недавног затварања стицао је оне највриједније госте, оне који су се стално враћали, оне којима је коноба била незаобилазна  новска адреса баш као и многим Новљанима. Осјетило се то посебно током феште коју је приредио недавно поводом затварања конобе.  Пјесме, понека суза, много смијеха, прича, сјећања, све је потврдило  Оливерове стихове: „конобо моја, радости сва, душу сан своју сву теби да…“  Потврдиле су и ријечи угледног Новљанина Бора Мрачевића.

– У име четири генерације моје породице пуно смо захвални Бегу за 53 године вриједног и поштеног рада, на гостопримству  које нам је 40 година пружао у коноби „Рисан“, на врхунском роштиљу и мирису, на жардињери коју је одржавао, испегланим столњацима, бијелим надстолњацима, којих данас више нема, свему најљепшем што нам је пружао. С једне стране смо тужни што се завршава једна лијепа прича, али смо с друге јако срећни, јер он иде на заслужен одмор. Желимо му  добро здравље и пуно година пензионерског уживања и љубави са својом породицом, била је срдачна и емотивна Мрачевићева порука.

Бего ни током ове феште није био расположен за разговор, он је све похвале упућене на његов и на рачун конобе и те вечери доказивао  пажњом показаном сваком госту, беспрекорном услугом и понудом.

Коноба „Рисан“  била је један је од оних кључева који отварају посебну новску причу о простору који је било  састајалиште и уточиште, у коме се једнако слушало вријеме некад, живјело  ово данас и слала порука у будућност. Мјесто које нам је бивало  све драже јер  је живот у Новом текао све брже, а ту смо  се окружени миром, неком  посебном свјетлошћу, благим сјенкама, познатим мирисима,  још осмјехнути лако могли да се сјетимо оних срећнијих година када смо се чешће дружили, лакше договарали, боље познавали.

У име тога и упркос свему, остављамо наду  да ће коноба „Рисан“  у којој се најљепше сусрећу с мора вјетар а из града жамор свакодневног живота, једном опет отворити врата, али непромијењена. Тиха и мирна а онда опет причљива и распјевана, свакако јединствена у новским сторијама,  вриједна да о њој остане запис и да је осјете и будуће генерације.