Матуранти херцегновске гимназије, генерација 1969./70., прославили су, у башти Градске кафане, 51. годишњицу матуре. И послије пола вијека од њиховог боравка у школским клупама, и још година више јер им је епидемија покварила планове прославе прошле године, повезује их чврсто другарство и заједништво. Недостајали су те вечери они који више нису били међу њима, али су сјећања на њих жива кроз причу њихових пријатеља из школских дана. Из предострожности, због здравствених разлога, са матурантима нису могли бити њихови професори као што су Драго Песторић, Босиљка Бока Пушић и Соња Ракић.
Занимљиво је те вечери било посматати некада цуре и младиће а сада времешне људе који у свом дружењу повезују прошлост и будућност. Стигли су из Београда, Љубљане, Дубровника, наравно и из Херцег Новог. То су људи веома цијењени, прво у својим срединама гдје живе, у земљи али и свијету.
Било је то вече радости у типичном медитеранском расположењу, испуњено емоцијама, раздраганости генерације која је ишла кроз живот с поносом што су припадали онима које је окупила жеља за знањем и афирмацијом.
-Обиљежавамо велики јубилеј, 50 година матуре и још једна више. То је диван догађај за све нас. Сматрам да смо вечерас сви поносни што је већина нас поново заједно. Прошло је доста тога лијепог и мање лијепог, али то је живот и вечерас ћемо да се дружимо и подсјетимо шта је било давне 1970. године, када смо рекли последње збогом нашем средњешколском образовању, ријечи су Радована Арнаута којима је поздравио своје пријатеље.
Лијепе, тајновите странице историје једне генерације отворио је за РТХН Милан Радов Милановић доктор економских наука, редовни професор Београдског универзитета.
-Много је то 50 година, лијепо је евоцирати неке успомене, било је и слатких и грких за сво ово вријеме. Већина нас који смо у тој генерацији матурирали, остали смо у блиским контактима. Има нас свуда по свијету и ово је одличан повод да се окупимо, премда има доста наших другара који су отпловили на другу обалу. Ово је генерација изузетних момака и дјевојака, добрих другова. Међу нама има оних који оду мало даље и оставе значајан траг. Наш разредни старјешина је био математичар Драго Песторић. Нисмо се много дијелили иако смо били разврстани по одјељењима, лијепо је да се неко сјетио да се окупимо. Ово је дружење без церемонијала и великих говора, са пуно емоција, казао је Милановић, човјек импозантне биографије из које издвајамо да је радио у Привредној комори и Савезној влади СФРЈ, затим Влади Савезне Републике Југославије, био савјетник, предсједник, помоћник министра, замјеник савезног министра за пољопривреду. Објавио је 17 књига – 14 монографија и три универзитетска уџбеника, више студија, пројеката, лексикографских јединица, преко 200 научних и стручних чланака.
Од прославе пете године матуре па до овог јубилеја, врло често су се састајали, испричала је Весна Секуловић, једна у низу оних за коју у генерацији кажу да се издвојила својим успјехом.
-Знамо да се некада и више пута годишње састанемо. Дружимо се, плешемо, забављамо и то је заиста нешто дивно што не желимо да прекинемо. Предложићу да сада сваке године, последњег викенда у јулу, направимо окупљање и састајање, да то буде традиција док нас буде и док нас здравље служи. Ми смо генерација у којој је већина нас завршила факултете, а у то доба, када смо дипломирали 1974./75., то је било веома значајно постићи, казала је Секулић.
У петодецениској машти мало занесен, али и замишљен Игор Мравља из Љубљане као да одговор на наше питање о својој генерацији тражи у неком свом новском вилајету који мора бити насељен оптимизмом.
-То је било вријеме када смо сви лудовали за Цикотом, када смо поздрављали Ива Андрића, вријеме када смо се скупљали на Карачи, када није било горњег пута… Долазим из Љубљане сваке године од 2001., тражећи у Херцег Новом своју младост. Сви тражимо успомене и то је оно што ме вуче ка Херцег Новом и тако ће бити док сам жив, казао је Мравља.
О свакој генерацији матураната може се надугачо причати али може се изјаснити и само једно ријечју, истиче Иван Миладиновић новинар и публициста, који је, како нам прича, имао срећу да баш у Херцег Новом заврши гимназију.
-Обишао сам све републике Југославије, само у Словенији нисам био у школи. Почео сам основну у Куманову, а гимназију завршио у Херцег Новом, на моју срећу. За разлику од других који су, због очева завршавали школу у разним гарнизонима, имао сам срећу да ме је отац довео у најљепши град на свијету. То је било вријеме када се још увијек осјећао дах и утицај Умјетничке школе, која је тих година престала да постоји. Оно што сам доживио у Херцег Новом, много ће ми касније помоћи у мојој професији. Ту сам стекао велике пријатеље као што су Живко Николић – ђак умјетничке школе, а који је својим радом дао велики допринос и Херцег Новом и Црној Гори и Југославији. Тих година када смо били ђаци херцегновске гимназије, живјеле су у овом граду и радиле живе легенде, биле нам комшије а то су Иво Андрић, Михајло Лалић, Душан Костић, повремено и Бранко Ћопић и један велики Бранко Лазаревић. Нажалост, иако гимназијалац, био сам један од пет људи на његовој сахрани (1968). Све то што сам стекао, сазнао, видио, помогло ми је у новинарској каријери и увијек је су мом раду Херцег Нови и Новљани били у првом плану. Ми се, као генерација, интезивно дружимо 50 година и ово је само дјелић тога, казао је Миладиновић.
И за њим је богата каријера у београдским листовима: Репортер, Дуга, Политикин свет, Експрес политика (главни и одговорни уредник), Глас јавности (одговорни уредник), Политика, Вечерње новости за које је и извјештавао из више европских земаља и САД. Објавио је књиге: „Последња исповјест краљевића Томислава,,, „Тајна и опомена”, “Последњи велики сан”, „Заборављена историја Срба” и „Кад говори мртав краљ“.
И увијек је посебно лијепо и чаробно видјети своје пријатеље, нарочито послије петодеценијског познанства, подршке, разумјевања… Окупити се, прославити, присјетити се ондашњих времена… Честитамо јубилеј генерацији новских матураната 1969./70.!
