У Кући нобеловца Ива андрића синоћ је бројној публици представљена књига „Једни смо другима на добро дати: девет разговора о себи и другима“ Јелене Јоргачевић Кисић, која обједињује девет инспиративних разговора са представницима најзначајнијих и најбројнијих вјерских заједница на нашем поднебљу.
Кроз књигу која носи дубоку поруку љубави и емпатије, Јелена Јоргачевић Кисић наглашава важност континуираног подсјећања на добра дјела и позитивне тренутке које сваки појединац носи у себи.
Ауторка је за РТХН истакла да најљепши дио живота чине аутентични сусрети и подјелила своја размишљања о значају сећања на добро, и враћању човјечности у центар наших живота.
-Морамо стално да се подсећамо, да на неки начин све више инспиришемо то добро, да нас оно буди. Чини ми се да та снага у нама непрестано јача као грудва, подсећањем на добра дела. Ако о томе не причамо, бојим се да ћемо заборавити и, како се то у књизи каже, деловаће да је зло много јаче, јер ћемо о добру ћутати. Живот је бруталан, али и леп, а онај његов диван дeо чине аутентични сусрети. Ја мислим да се аутентични сусрети дешавају и кроз читање, као што је Луис Керол рекао – “читамо да бисмо знали да нисмо сами”. Мој утисак је да су након читања ове књиге људи осетили блискост, да постоји још неко ко размишља као они, и да им је то било битно.
Ауторка се ослања на духовне вриједности и поруке религије, истичући као суштинску борбу за мир и човјечност.
-Да ту човечност вратимо морамо да се трудимо, јер ако почнемо да верујемо да је то немогуће, онда и јесте. Ја верујем да је могуће, да је суштинска порука религије и хришћанства борба за мир и човечност, да је искра Божја у сваком човеку и да тако морамо да гледамо људе. Битна је емпатија за патње других и ако је имамо онда су ствари другачије. Како Владика Илaрион каже, човека заволимо у његовој рањивости, када је он покаже и када маске падну онда то више нису неке представе других о њему, нити се он представља како хоће, већ ту почиње сусрет човека са човеком. То је оно што је важно за очување хуманости, поручила је Јелена Јоргачевић Кисић.
Како је истакла модераторка вечери Ивана Јовановић, није случајно што је промоција ове књиге приређена управо у Кући нобеловца Ива Андрића.
-Сам Андрић својом личношћу и животом свједочи управо оно о чему говори ова књига; сведочи бурну историју ових крајева и људских односа у њима, сведочи све муке и трауме, али и да нам на крају остаје само могућност да покушамо и да урадимо све што је до нас да, не негирајући патњу и страдање, не ниподиштавајући бол, него упркос ранама и траумама, нађемо начина да живимо заједно. Јер, то је оно на шта смо, како казују Јеленини саговорници у овој књизи, хтели – не хтели, призвани.
Ријечи Мустафе ефенди Јусуфспахића, муфтије Београдске исламске заједнице, који се видео позивом обратио скупу, да “није важно ко је запалио џамију, већ је важно ко је дошао да је гаси” у потпуности преносе суштину Јеленине поруке о потреби да преокренемо причу ка доброме и да негујемо људскост у турбулентном свету.
Наводећи примјере из наших бројних ратова, Владика дизелдорфски и цијеле Њемачке Григорије је, истакао важност опроста и суживота, а на промоцији је говорио и ђакон Бранислав Рајковић, представник Епархије захумско-херцеговачке и приморске за културу и медије.
