Херцегновско позориште придружује се порукама које ће глумци читати вечерас пред почетак представа широм свијета, као традиционалну поруку поводом Свјетског дана позоришта, 27. марта. Аутор је ове године Теодорис Терзопулос, грчки позоришни редитељ и глумац, чије је стваралаштво обојено другачијим интерпретацијама античких трагедија. Придружује се поносно на 30. Херцегновске априлске позоришне свечаности, наш ХАПС, радосно због нових сусрета у Дворани Парк у којој је код „доброг станодавца“ „добар подстанар“, али већ скоро 15 година без свог кутка у граду чије име у континуитету 40 година успјешно носи.
Подсјећамо, у октобру 2011. Позориште је исељено из Буровине… из зграде коју је чувало, чинило живим културним центром готово три деценије. Иселило се Позориште протествујући, на свој начин, играјући на поклон публици своје и представе позоришта из окружења. Иселило се уз обећање да неће стати. И није! Није захваљујући баш тој публици, оним ријечима подршке које су тада стизале из свих крајева свијета. За само пет дана било их је више од хиљаду прикупљених у граду и још више од 1000 упућених из региона, европских земаља, Америке, Африке, Аустралије! Позориште нас је тада ујединило и покренуло, уједињује и данас у љубави али и дубокој запитаности о којој пише Теодоис Терзопулос.
-Може ли позориште да одговори на позив упомоћ које наше доба шаље у свету осиромашених грађана, закључаних у ћелијама виртуелне стварности, укопаних у приватност која их гуши? У свету роботизованих живота унутар тоталитарног система контроле и репресије који обухвата сваки аспект наше стварности?
Да ли је позоришту стало до еколошког уништења, глобалног загревања, масовног губитка биодиверзитета, загађења океана, топљења глечера, шумских пожара и екстремних временских непогода? Може ли позориште да постане активан део екосистема? Позориште већ годинама сведочи утицају човека на планету, али не налази начин да се суочи са овим проблемом.
Да ли је позориште забринуто због стања свести коју обликује XXI век у ком се људима манипулише због политичких и економских интереса, уз помоћ медија и компанија које обликују мишљење? Друштвене мреже, колико год да олакшавају комуникацију, постале су алиби за интеракцију, јер омогућавају сигурну удаљеност од Другог. Свеприсутан осећај страха од Другог, другачијег, страног, доминира нашим мислима и делима.
Може ли позориште да постане радионица у којој настаје суживот различитог, без игнорисања трауме која крвари?
Могу ли рефлектори позоришта да осветле друштвену трауму, уместо што обмањујуће осветљавају само себе?
Ово су питања на која не постоје одговори, јер позориште постоји и траје захваљујући питањима без одговора… Потребни су нам нови наративни путеви, усмерени ка неговању сећања и обликовању нове моралне и политичке одговорности, како бисмо изашли из вишеструке диктатуре савременог средњег века, казао је Терзопулос.
И да не заборавимо, још је Брехт сугерисао да позориште није огледало које једноставно рефлектује стварност, оно је лупа кроз коју све видимо јасније.
Када новски позоришни маштари, креативци, посвећеници, погледају у огледало виде Буровину напуштену и запуштену , празну и остављену. Када погледају неким унутрашњим оком, кроз театарску лупу, сан о обновљеној, отвореној, живој Буровини дјелује као могућ, остварив уз мало маште, упорности и добре воље. Све то се протеклих година чешће и истрајније сабирало али још без адресе на којој би радило Херцегновско позориште са деценијама жељеним статусом градског театра, који је ипо свему одавно заслужује.
Срдачно, ваше Херцегновског позориште уз позив на нове сусрете у театру, у Дворани Парк и на ХАПС-у!
