Комеморативном сједницом – сјећањем на Војислава Воја Килибарду у Дворани Парк, Херцег Нови се опростио од великог пријатеља, сарадника и умјетника – умјесто минутом ћутања громогласним аплаузом за све што је волио, радио, створио.
Предсједник Општине Херцег Нови Стеван Катић, казао је да је Војо, као магистар сликарства оставио дубок траг у ликовном стваралаштву Херцег Новог, града којем је припадао цијелом душом и придружио се плејади умјетника који су га учинили градом културе.
-Љепоту умјетности за коју је говорио да је „мјерило снаге и моћи једног народа“ свесрдно је дијелио са свима. На исти начин односио се према учешћу у позоришним представама, ликовним колонијама, фестивалима, различитим програмима. Гдје год би умјетност, односно култура покуцала на врата, Војо је био спреман да их отвори и ослушкујући потребе времена и града да да право рјешење и немјерљив допринос, казао је Катић.
Како је казао Катић, не постоје довољно достојне ријечи којима човјек може да се опрости од младог и племенитог човјека.
-У име свих заједнички реализованих програма, успјешне и пријатељске сарадње, обостраног разумијевања, изузетног доприноса развоју културне сцене Херцег Новог, остајемо захвални преданом и ведром човјеку какав је био Војислав Војо Килибарда. Његов примјер како гледати на свијет и живот сигурно ће бити путоказ младим умјетницима и свима нама, а он ће живјети кроз своја дјела, сјећање и захвалност свих нас, казао је Катић.
Драмски писац Стеван Копривица испричао је легенду, за коју је, како је рекао, „сигуран да је истинита, о великом кинеском сликару који је направио савршену слику, пејзаж, а онда нестао. Нико га више никада није могао наћи. Једни су говорили да је слика била толико лијепа да је сликар пожелио да буде дио ње, а други да је сликар имао неизрециву жељу да уђе у своју слику да би видио шта све има у њој и шта се крије иза далеких обала и хоризонта“.
– Мој друг, сликар, истраживач љепоте, занесен умјетношћу и животом, естета, мој друг Војо, кренуо је ономад на тај пут бескраја, не да би отишао, него да би видио шта то има тамо, иза нечега и ничега, знатижељан , какав је увијек био. Отишао је у своју слику. А да није било те његове знатижеље имао би данас још више слика, још више изложби, још више сликарских доказивања и потврђивања. Али, он је хтио да се окуша и у позоришту, дизајну, да путује и истражује, не би ли досегао све љепоте овог свијета. Знатижеља и немирни дух, као у дјечака који тек стасава, били су доминанта карактера мог друга Воја, у црногорској и регионалној културолошкој мапи знаног као Војислав Килибарда.
Војо, другар и пајтос, онај који умије да слуша, да отпати туђе туге, не оптерећујући блиске својим тугама.
-Војова енергија, иронија и упорност знали су да нам замагле слику о њему, чак и у времену када је било јасно да апсурдна болест са апсурдним и неумитним исходима још једном има погрешан избор, те да сви будемо увјерени да ће се Војо на елеганатан и волшебан начин вратити себи, фамилији и нама свима, казао је Копривица.
У име колектива ЈУК Херцег Фест-а говорила је Милина Ковачевић и казала да је њихов посао специфичан и да осим времена које дијеле, дијеле и афинитете, размјењују идеје, троше неке емоције.
-Војо није штедио на њима, а необично за данашње људе ни на изјавама привржености, љубави и другарства, похвалама. Сигурна сам да је свако од нас у колективу, у овом аудиторијуму, па и сви са којима смо сарађивали, добио нешто од тога од драгог Воја. Био је жустар у слагању и неслагању, срчан када се залаже за колеге и пројекте. Био је необичан са ријечима, мање спретан на први поглед него са формама и бојама. Када је говорио о умјетности његове идеје су биле јасне, судови зналачки, док је појмове у свакодневици варирао по својој вољи додајући им ново, а и понекад дубље значење. Личећи на лапсус, постајале су дио нашег говора. Сви знате на шта мислим. У почетку његовог рада у Херцег фесту била сам његов строг и захтјеван ментор. Последњих, он је то био свима нама, показујући како се достојанствено носити са тешком болешћу и не одустајати од живота до самог краја, казала је Ковачевић.
Новинарка и велики Војов пријатељ, Витка Вујновић казала је да је он био неуморни прегалац у умјетности, ликовној, позоришној музичкој, филмској, истрајна подршка градским институцијама културе, невладиним организацијама, младим ауторима… Стваралац који је МОЈЕ претварао увијек у НАШЕ.
-Налазио је релативно лако ону јединствену тачку у којој се сусрећу умјетност и стваран живот и одгонетали смо стално – ко коме црта обрисе – живот умјетности или умјетност животу. Говорио је да је све што стварамо, преводиво у живот, а живот у умјетност, и када је то крик – из живота због осјећаја безнађа, резигнације, отуђености, притиска, сталног стреса, а одговор умјетности за њега је био позив – да се пробудимо? И будио је! Емоцијом, смијехом, пјесмом, поруком, игром, на изложбама, у позоришту, на концертима, путовањима, дружењима, славама, рођенданима. Био је мировање и покрет, мирење и побуна, кад је требало побунити се. Али и његове су побуне биле креативне.
Живот је живио пуним плућима, нерјетко говорећи да је срећан јер ради оно што воли, казала је Вујновић.
-Али, ни та срећа га није испуњавала толико да би се помирио са конвенцијама и уљуљкао на позицијама које је заслуживао. Најмање је заустављала његову непресушну потребу да истражује, учи и напредује, поручила је Вујновић.
На комеморацији су приказани инсерти из његовог живота, фотографије са пријатељима, али дијелови интервјуа о Боки, умјетности, ликовној академији… Прочитан је и текст професора и сарадника АЛУ Требиње, његових колега.
Комеморација је завршена громким аплаузом за све што је волио, радио, створио, за све што нам је оставио и што знамо да ће нас кад дође вријеме сачекати – пријатељ.
