У галерији Сју Рајдер отворена је, као дио 19. ГАСФ-а, изложба фотографија двојице мајстора ове умјетности, посебно концертне фотографије, Душка Вукића и Ел Гвојоса.
Изложбу је, као брижљиве дневничке записе са херцегновских фестивала објаснила Љиљана Мариновић, која је осмислила и поставку. Уз то, оцијенила је да је овај фестивал један од оних који су “оплеменили” Херцег Нови па су због тога и сви програми радо посјећени.
Љубица Лазић, дио организације и херцегновског ГАСФ-а и београдског ГАФ-а, је уз опаску да Херцег Нови има врло истанчану, врло озбиљну умјетничку публику, али исто тако и критику, нагласила да је на организаторима велика одговорност да представе умјетност не само музичког, већ и визуалног, такође и документарног, да оплемене живот овог предивног, фестивалског, културног, умјетничког града.
-Фестивали су заправо људи, наставила је Лазић и представила кратко Душка Вукића који је присуствовао отварању изложбе.
Према њеним ријечима он је ”умјетник, фотограф, али прије свега пријатељ, не само овог фестивала, већ свих културних догађаја, на Балкану. Посебна је његова веза са Херцег Новим, са градом који марљиво прати и биљежи, све оне велике људе који су дошли, посјетили Херцег Нови па онда наставили да буду амбасадори овог чаробног мјеста.”
-И Вукић и Ел Гвојос “хватали” су на овом фестивалу чаробне тренутке, па у галерији Сју Рајдер и посјетиоци имају прилику да виде дио једног великог опуса који добија на значају, уз чињеницу да није лако фотографисати концертну, живу фотографију, која код ове двојице аутора није само документ, већ и емоција, оцјенила је Лазић.
Душко Вукић навео је три разлога због којих му је баш ова изложба изузетно важна. Концертну фотографију учио је, како је рекао, од колеге Ел Гвојоса па је на неки начин част да излажу заједно. У Херцег Новом је присутан више од 40 година а град му је драг једнако као Београд. И коначно, нагласио је “ничега од овога не би било да није ГАФ-а који у Београду постоји 26 година, а у Херцег Новом деветнаест“. Институција која траје тако дуго, по мишљењу Вукића, са таквим калитетом и у свим временима, заслужује подршку.
Вукић је истакао и да фотографије на овој изложби доносе оно што су аутори “стварно чули, осјетили и то онда преточили у фотографије”.
Уз захвалност директору и оснивачу фестивала Бошку Радојковићу, Љиљани Мариновић чија је галерија увијек отворена за ГАСФ али и све који се нађу у свијету ликовне умјетности, изложбу је отворила Витка Вујновић.
За Вукића и Ел Гвојоса рекла је да су осим концертних фотографа “изузетни посматрачи београдске и новске свакодневице” а њихове фотографије “два су рукописа” којима је заједничко да се на њима “музика осјећа у тишини, у заустављеном покрету руке, у изразу лица, у хватању неухватљивог, оног трена кад постане бескрајна као море, топла као поглед, лака као рука пријатеља на рамену“…
-Ни Душко ни Гвојос не прате само извођача нити само инструмент – они хватају простор око њих, прсте кад плешу и када се уморе, поглед музичара и поглед оних који слушају. Ниједна од ових фотографија није само једна прича, у свакој затрепере многе, баш онако како затрепери жица гитаре кад је дотакну прсти или боље душа гитаристе. Све је то музика, све је то чудесна гитара – све је то херцегновски и београдски фестивал и све су то фотографије Душка Вукића и Ел Гвојоса, казала је Вујновић.
Изложба ће у галерији Сју Рајдер бити отворена до 6. августа.
