Ватерполисти Јадрана су се прије двије деценије тачније 29. маја 2004. нашли у завршници најквалитетнијег такмичења из календара ЛЕН за сезону 2003/04. Играли су у Будимпешти у финалу Купа шампиона са екипом домаћег Хонведа и изгубили 7:6. У полуфиналу Јадран је побиједио руски Штурм 5:3. Други полуфинални пар био је сусрет Хонвед-Приморје (Ријека).
У тој сезони због неспоразума са ЛЕНОМ није било италијанских екипа, али то ни мало не умањује успјех клуба са Шквера. Подсјећајући се тих догађаја од прије двије деценије Боро Мрачевић сада потпредсједник Олимпијског комитета Црне Горе истиче да не може да повјерује да је прошло већ 20 година и истиче да након толико времена постоји велики жал за неоствареним резултатом.
-Као екипа имали смо шансу да стигнемо на кров Европе али није нам се дало. На чувеном, кад је ватерполо у питању, легендарном Маргет Сигету изгубили смо утакмицу од моћног Хонведа 7:6. Утакмица се играла у посебним околностима. Био је пун базен наравно мађарских навијача највише, али и ми смо имали подршку око 300 наших навијача. Хонвед је био тадашњи потенцијал мађарског ватерпола. Спонзор му је био Мађарски Телеком и организатор завршног турнира. Остали смо вицешампиони Европе иако смо имали утакмицу у својим рукама. Водили смо већи дио утакмице и имали предност 4:3. Током меча услиједила је повреда Бориса Злоковића. Због те повреде није га било ни на Олимпијади у Атини, ту смо остали у финалу без олимпијског злата. Да је он играо убијеђен сам да би били олимпијски шампиони, истиче Мрачевић.
У том мечу стријелци за Јадран били су: Владимир Гојковић 3, Владимир Латковић, Предраг Јокић и Борис Злоковић по гол. На голу је био изврсни Денис Шефик бековски пар су чинили Вања Удовичић и Предраг Јокић. На позицији центра Борис Злоковић и Никола Вукчевић. Ту су били увијек поуздани Владимир Гојковић и Иштван Месарош.
-Иако нијесам склон томе мислим да је било и у финишу домаће суђење јер да је и Јадран освојио титулу те мајске вечери не би било незаслужено. Нијесмо остварили тај циљ. На срећу црногорског ватерпола пет година касније оно што смо ми пропустили у Будимпешти остварио је Приморац 2009. године у Ријеци против Про Река у тренуцима када се то најмање надао али такав је спорт. У нашој трофејној Сали на Шкверу недостаје та титула остала нам је за утјеху медаља за друго мјесто и сјећања на тај тренутак и ту фантастичну годину.
Тешко је поновити ту причу. Биле су и прије тога и у току турнира разне турбуленције.
-У току одигравања турнира стигла је до нас вијест да је убијен познати новинар Душко Јовановић. Било је предвиђено да на финале дође руководство Црне Горе и наш предсједник клуба Милан Мишо Брајевић. Због тог немилог догађаја нијесу стигли. Вријеме пролази, а сјећања не блиједе. Поносан сам и данас на све те актере. На жалост тренер Петар Поробић није међу нама. Имали смо подршку града. Приређен нам је у Титовој вили испраћај а на тргу окупило се више од хиљаду и по Јадранаша. Јадран је у том тренутку добио један велики значај а сада мислим да се све то некако разводнило сматра Мрачевић у свој причи у једном од најважнијих датума у историји клуба. Треба да се зна да је ова Јадранова екипа била окосница Малаге и титуле Европског првака 2008. године која је у свом дебију на првенству припала репрезентацији Црне Горе, закључује Мрачевић.
Веселин Кривокапић, дугогодишњи капитен ”Јадрана” и предводник европске генерације екипе са Шквера, истакао је најљепше дане своје каријере, а 28. и 29. мај 2004. године су датуми који се не заборављају.
-Ми смо по годинама тада били јако млада екипа. Јадран на челу са тренером Петром Поробићем кренуо је од нуле. Често су ме људи питали који је био рецепт тога успјеха. Велико другарство, али прије свега огроман квалитетан рад донијели су те резултате. Подсјећам, Хоновед смо имали и у групи. Побиједили смо га овдје у Игалу. У групи смо били још са дубровачким Југом и са Спартаком из Владивостока. У групи смо изгубили једну утакмицу од Југа. И то у тренутку када нам тај пораз није чинио проблем око даљег пласмана. У четвртфинале нас је сачекала Барселонета, у Барселони је било нерјешено, а у Игалу била је наша побједа. У главном граду Мађарске било је велико самопоуздање, сјећа се капитен те генерације Веселин Кривокапић.
Финале и утакмица са Хонведом је најважнији успјех клуба и то што је постигнуто прије двије деценије је један велики подухват са једном младом екипом која је била појачана са два искусна играча.
-То је била генерација која је у пар наредних година била у европском врху рекао је члан ове екипе касније тренер и сад селектор ватерполо репрезентације Владимир Гојковића наглашавајући да је Јадрану на домаћој сцени ова генерација донијела више домаћих трофеја Што се тиче ове екипе највеће заслуге имао је тренер Петар Поробић он је био човјек који је створио ту нашу генерацију и који је урадио велике ствари за Јадран и црногорски ватерполо То су дани који се не заборављају.
