У рубрици Срце бира Херцег Нови трудимо се да прикажемо најбоље из Херцег Новог, а има људи који су дар за наш град, који га својим доприносима и несебичном љубављу оплемењују и обогаћују. Међу њима је и наша саговорница Душанка Девић (7. новембар 1951. Савино Село, Војводина) предсједница НВО “Бонаца“, која се бави социјалним и хуманим радом усмјереним ка дјеци са посебним потребама. Преко тридесет година Душанка је активиста Црвеног крста.
Тета Душка, како је сви из милоште зову, објашњава да ли је и колико Херцег Нови град по мјери дјетета, истиче како друштво још није изгубило моралне вриједности али да хуманост увјек дође до изражаја. Поносна је што се у Новом буди и мијења на боље свијест наших суграђана у односу према особама са инвалидитетом, прича како се за сваку акцију емотивно веже, вјерује у њен успјех и помоћ ономе коме је намењена. Сматра да је пандемија коронавируса омекшала срца многих, и сабира утиске четрдесетдеветогодишњег живота у Новом.
Откријте у тексту који слиједи због чега срце ове чудесне жене бира Херцег Нови.
Пише: Викторија Самарџић
Предсједница сте НВО „Бонаца“ која постоји већ 15 година. Бавите се социјалним и охуманим радом посебно усмјереним на дјецу са посебним потребама. Да ли и колико су људи свјесни да је пожељно да се максимално посвете дјетету које има било какав психофизички или неки други проблем. Како ви утичете на њих?
Родитељи који имају дете са потешкоћама у развоју, треба максимално да се посвете том детету,наравно уз помоћ установа адекватних за ту децу, у сарадњи са стручњацима. Али, свест тих људи много зависи од средине где живе. Ја сам многима помогла у томе захваљујући свом искуству.
Прошла година вам је била најуспјешнија када је у питању прикупљање донација. Колико вам је то значило и да ли мислите да је такав добар резултат посљедица ове свјетске пандемије, па су се људи због ње још више окренули једни другима?
Да, прошла година била је најуспешнији што се тиче донација. Због ове ситуације нисмо могли да реализујемо све активности које су биле у плану нашег рада па смо се фокусирали на децу са посебним потребама. Ми смо пријатељи Основне школе ,,Илија Кишић“, у нашем месту Зеленика, где та деца похађају наставу, па смо им прошле године опремили учионицу са намештајем, салу са струњачама и лоптама. Купили смо доста дидактичког материјала, средства за хигијену, а наравно и доста слаткиша. Све су нам то омогућили наши пријатељи. Пандемија је омекшала многа срца.
Изјавили сте једном приликом да увијек има хуманих људи и да само треба покренути акцију. Да ли то значи да као друштво још увијек нисмо изгубили моралне вриједности и да хуманост и доброта сваки пут изађу на видјело?
Друштво још није изгубило моралне вредности и хуманост увек дође до изражаја, посебно кад су та деца у питању.Моје срце је због тих хуманих људи а и због те деце велико као кућа.
Активиста сте Црвеног крста преко 30 година. Шта вас је подстакло да идете тим путем?
Љубав према Црвеном крсту потиче од мог покојног оца јер, да није било Црвеног крста, никад се не би жив вратио из немачког логора. И он је дуго година био активиста. Ја сам преко 30 година била волонтер.
Да ли је Херцег Нови град по мјери дјетета?
Мислим да Херцег Нови јесте 80% по мери детета, јер привилегија је живети у овом граду, на мору. Али, кад су у питању деца са инвалидитетом, ту још услови морају да се побољшају.
Ваш главни циљ је да се дјеца са инвалидитетом социјализују и постану корисни чланови нашег друштва. Да ли успијевате у томе и како град реагује на то?
Град је почео да се буди, а и свест људи мења се, сазрева, јер та су деца наша стварност. Видим праве се многе рампе и прилази за особе са инвалидитетом што је за сваку похвалу. Особе са инвалидитетом треба да имају предност при запошљавању, јер међу има има доста образованих људи.
Пред Нову годину посјетили сте ОШ „Илија Кишић“ у Зеленици. С обзиром на то да су прошле године ученици добили нову учионицу ваша НВО „Бонаца“ им је опремила простор, набавила намјештај вриједан преко 2000 еура. Колико сте поносни на ову акцију?
Без обзира на ковид-19 ситуацију ми смо прошле године посетили три пута школу, придржавајући се свих мера заштите. На ту акцију и сарадњу смо ми у удружењу смо поносни као никад до сада.
Да ли постоји нека акција која вам је лично изузетно тешко пала?
За сваку акцију се емотивно вежем носећи се позитивном мишљу да ће акција да успе и помогне неком коме је намењена.
Како црпите снагу, енергију и вољу за ваш дугогодишњи рад?
Црпим је од својих предака, оца логораша, мајке борца из рата, деде солунца, а и рођена сам у знаку шкорпије.
Водите рачуна и о старим, незбринутим лицима. Посјећујете њихове домове и породичне куће. Због чега је њима више битна морална подршка него материјална и шта вас посебно у раду са њима охрабрује?
Посећујем и Старачки дом у Рисну, Дјечји дом у Бијелој, старе особе које живе саме а немају своје потомке. Посете су обично за 8.Март и Дан старих. Њима то много значи јер пажња и дружење са њима ствара код њих топлину и осећај да нису сами и да неко мисли на њих. Домови су добро опремљени по свим стандардима.
Годинама сте домаћини сусрету побратима Зеленика – Клупци. Они долазе за вријеме Празника мимозе код вас, гдје сте ви жене из НВО „Бонаца“ задужене од њихов дочек, смештај, спремање хране, уз финансијску помоћ ваше мјесне заједнице. По чему памтите посљедњи сусрет са њима и која је то енергија која вас сваке године изнова снажно спаја?
Последњи сусрет са нашим побратимима био је у фебруару 2020.године за Дан мимозе. Сви наши сусрети су братски на обострано задовољство, било да се састајемо код њих или код нас. Многи бракови су склопљени, створена су кумства и, што је најважније, то братство траје 40 година. Надамо се да ће ове младе генерације наставити то да негују и одрже.
Да ли и како ће се ове године одржати сусрет с обзиром на пандемију коронавируса?
Због пандемије пропустили смо наша два дружења, а кад ћемо се опет срести не знамо, зависи од пандемије. Чујемо се често телефоном са њиховим Удружењем жена „Калина“, из Клубаца, са којима имамо склопљену повељу о сарадњи. Често разговарам и са њиховом председницом Гроздом Ђукановић.
Због чега ваше срце бира Херцег Нови?
Моје срце бира Херцег Нови, јер та љубав трајевећ 49 година. То је узајамно и нераскидиво. Волим град и кад је окупан кишом, обасјан сунцем, провејан буром… Огрнуо ме плаштом своје љубави и лепотом и ја му то љубављу узвраћам!
