Став о ситуацији са ПЗУ Општа болница Мељине саопштио је суграђанин офталмолог, др Реља Живојновић, који преносимо интегрално.
– Чланак на вашем порталу прије неколико дана подстакао ме је да се и ја у 90-им годинама упустим у писање о заједничком проблему болнице Мељине.
Болницу Мељине познајем из времена кад сам у њој као млади љекар радио у више наврата по неколико мјесеци почетком 60-их година, а почетком 70-их био двије-три године шеф очног одјељења. Са болницом имам и сентименталне везе – моја мајка је средином 30-их била први шеф очног одјељења Војне болнице Мељине. Мој отац као општински љекар у Херцег Новом имао је 10 година сталне контакте са болницом. Ја сам са Новим на разне начине везан скоро 90 година, и будно пратим развој догађаја око болнице те желим, наравно као и већина Новљана, да се тај проблем ријеши и да се болница, ако и привремено, врати у здравствени систем.
На ово писање ме потакла примједба (непотписаног) писца чланка који је написао да у раздаљини од 50 km у нашем заливу постоје три болнице, те је питање да ли то није много. Ја бих том чланку додао још 50 km и тако би добили, рачунајући у радијусу од око 100 km, простор на којем се налазе болнице и у Бару и Цетињу. Добили би пет болница на малом простору (једна додуше специјалистичка), а остале четири општег профила.
Овако размишљање у оваквом моменту узбуђења и протеста изазива код већине људи љутњу и протест који су моментално потпуно разумљиви.
Ја се надам и желим, заједно са свим учесницима, да се ово све сврши по нашим жељама и болница Мељине остане у функцији и на свом мјесту. Међутим, развој здравства у свијету не говори томе у прилог. Радећи у својој струци преко 30 година у четири земље (Југославија, Њемачка, Холандија и Белгија) у том дугом времену сам био свједок великих промјена у здравству. Захваљујући напретку медицине у свакој специјалности настале су и субспецијалности и медицинска техника је јако напредовала. Тај развој медицине захтјева концентрацију и знања и технике. Развој слиједе и болесници који се упућују у специјализоване установе итд. За мог дугог рада у великим градовима, био сам свједок затварања многих мањих болница којима је поред наведених стручних разлога главни чинилац био носилац трошкова (осигурање и сл). Исте промјене су неминовне и у нашој малој земљи.
Од срца се надам да ће мељинска болница прегурати ову кризу, али мислим да би већ требало мислити на блиску будућност и следећи профил мељинске болнице, прије него се појави поново неки нови Душко Кнежевић са плановима за хотел од 5 звјездица.
Посљедња 2-3 дана читам на интернету о озбиљним разговорима о Мељинама и Институту Игало, те немам потребе да се упуштам у те расправе, разматрања и предлоге.
Потпуно разумијем протесте и жаљење становништва због могућег затварања болнице, али то је дугорочно неминовно и треба прије тога пронаћи облик сарадње са Институтом Игало.
Очекујући позитиван резултат од поменутих догађаја, мисли ми лете на сам град и његов развој или боље рећи не-развој у посљедњих 40-50 година.
Нови је, по мени, један запуштен и збуњен град. То је град који има огромно богатство и потенцијал за туристички развој који већ 40-50 година мало користи.
Поред већ довољно поменуте двије болнице, за које се до сада и није знало шта ће са њима бити, постоји и монументална зграда дјечијег одјељења која годинама зјапи празна. Постоје и двије Титове виле које су мање-више затворене и не зна се њихова намјена. Окружене су дивним парковима који нису отворени за посјетиоце. Има три куле које су зарасле у дивље зеленило. Постоји и од земљотреса полусрушена зграда старе гимназије у Србини, која је по закону историјски споменик. Нови има седам срушених, полусрушених и затворених хотела и мотела. Има и четири затворена ресторана на истакнутим мјестима који већ годинама не раде. Нови није био у стању, од земљотреса (преко 40 година) да поплоча улице у не тако великом Старом граду. Већ годинама се иде од мора до пјаце поред рушевина и недовршених грађевина.
Али зато је продата Мамула и зато се спрема туристички грађевински десант на Луштицу. Зато се и планира градња успињаче како би све до сад описано могли гледати са висине – сматра др Реља Живојновић, добитник Октобарске награде Херцег Новог 2020.
