Пред бројном публиком, синоћ је у оквиру ХАПСИЋ-а одиграна представа „Нико се није научен родио“ Малог атељеа „Арлекин“, по тексту и режији Жане Гардашевић, за коју је сонговe написао Новљанин Дејан Ђоновић, а у представи, уз Вукана Пејовића, игра млада и успјешна Новљанка, студенткиња на ФДУ на Цетињу Уна Лучић.
Радује се сваком доласку у свој град, кога се јако ужељела, а нарочито прилици да заигра на ХАПС-у, казала нам је Уна послије веома успјешне представе.
-Велика ми је част и баш ми је драго што Вукан и ја, као студент, имам прилику да се покажем на Херцегновским априлским позоришним свечаностима. Утисци су дивни. Јако ми је драго што су дошли неки људи које нисам видјела дуго година, моје професорице из средње школе које су ми и тада биле подстрек да се упишем на Академију, и које су биле ту за мене. Дивно је играти овдје, видјети нове генерације и толико дивне и паметне омладине.
Прошле године је, поводом Дана Херцег Новог, Уна у дворани „Парк“ наступила са Еурипидовом „Ифигенијом“, али је посебан изазов и одговорност играти у представи за дјецу.
-За сваку представу постоји велика доза одговорности, али по мом мишљењу је играти за дјецу свакако најтеже, због тога што је њима толико тешко одржати пажњу. Они су публика која никада неће да вас „слаже“, да се суздржи и стрпи као одрасли. Када ви 45 минута успјете да држите њихову пажњу и када су они у константној комуникацији са вама, тада знате да сте урадили добар посао, да нешто лијепо и добро стоји иза вас, поручила је Уна Лучић.
И њен колега Вукан Пејовић истиче да им је част што су дио Херцегновских априлских позоришних свечаности, да је публика у Херцег Новом посебна и да су дјеца показала велику зрелост.
-Ова публика је некако другачија у односу на све остале, у смислу да су другачије реаговали, да су некако били баш „одрасли“. Ова представа је прављена за дјецу, али они су је тако добро испратили, као да су били наша генерација. Једноставно су феноменално реаговали на све тренутке на које смо жељели да реагују. Реаговали су против лажи, против преваре, против неистинитости, а са друге стране навијали су за побједу и за игру. Навијали су за то да треба да се дружимо једни са другима, да треба да се одвојимо од телефона, од барбика, од свих осталих ствари, и да треба заједно стварамо неко пријатељство које је и суштина ове представе.
Пејовић сматра да је веома важно да се на оваквим фестивалима организују и дјечје представе и да се већа пажња посвети најмлађој публици.
-Представе за дјецу су можда мало и подцијењене, а мислим да би више требало да добију на важности, да се у већој мјери продуцирају и да се једноставно више изводе у свим градовима Црне Горе. Јер, позориште за дјецу је јако битно, и јако је битно да дјецу навикнемо да док су још малени иду у позориште, да стварају ту навику јер ће можда сутра неко од њих постати члан неког ансамбла, можда редитељ, продуцент или неки други дио позоришта које ми сви гајимо, и желимо да подигнемо тај ниво културе у Црној Гори, поручио је Пејовић.
Да ће представа „Нико се није научен родио“ имати дуг живот говоре наредна играња у Будви, Бару и Никшићу, као и позиви на нова гостовања.
