Балкански шоумен, музичар, глумац, писац, Бранко Ђурић Ђуро, каже да његово срце апсолутно бира Херцег Нови. Зарубрику говори и шта је за њега примитивизам а шта нови примитивизам, зашто се боји да новом пјесмом „Удари ме нечим“, није схваћен на добар начин, коментарише своју интригантну поруку публици на почетку пандемије коронавируса, признаје како је било болно откопати поново неке давно закопане тренутке, погледати их, очистити и опет вратити на мјесто, по чему памти боравак у нашем граду и са ким се дружио…
Бранко Ђурић (Сарајево, 1962) познати је босанскохерцеговачки глумац, драмски писац, редитељ и музичар. Јавност га зна по улогама у филмовима ”Како је пропао рокенрол”, ”Ничија земља”, ”Кајмак и мармелада”… У регији се прославио стендап комедијом ”Ђурологија” и као члан жирија хрватске хрватског шоу програма ”Твоје лице звучи познато”, али и као фронтмен групе „Бомбај штампа“.
Пише: Викторија Самарџић
Група „Бомбај штампа“ траје преко тридесет година, а кренула је као производ покрета Нови примитивизам. Колико вам је узбудљива каријера?
Мени је узбудљиво јако, а надам се да је исто тако све ово узбудљиво још некоме. Још нас забавља да свирамо и свираћемо све док тиме забављамо још некога.
Шта је за вас примитивизам, а шта „нови“? Има ли разлике?
Ми смо Новим примитивизмом скренули пажњу на прави примитивизам који се развио (и нажаолост остао) на овим нашим просторима. Има разлике између новог примитивизма и овог класичног. Нови служи само да нас подсјети да не заборавимо у каквом окружењу живимо.
Назив бенда „Бомбај штампа“ потиче од израза “бомбати”, што значи лагати, односно измишљати. У којим животним ситуацијама ви чините такве ствари, односно „бомбате“?
Сама глума је на неки начин лаж. И реално – што боље лажеш, то си бољи глумац. Ипак не користим своју вјештину у приватном животу. То би ми било као да боксер туче људе онако “приватно” или да кројач, онако успут, поправи крагну некоме у пролазу.
„Удари ме нечим“ назив је вашег новог сингла у коме сликовито описујете данашње стањ. Има ли дозе страха да ћете бити погрешно схваћени када преносите публици важну поруку?
Свако разумије поруку управо онако како треба да је разумије. Не бојим се да ћу остати несхваћен, али се бојим да ме они, до чијег мишљења ми је стало, не разумију погрешно.
За вријеме првог таласа пандемије коронавируса послали сте народу интересантну поруку која је одјекнула у региону: „Ко изађе, магарац!„. У којој размјери вас сада ова ситуација брине?
То је било на самом почетку кад сам мислио да је ствар озбиљна и критична и да ћемо само тако успјети преживјети. Данас им то никада не бих поручио. Данас бих им рекао – живите опуштено и опрезно. Перите руке (као што сте их надам се и прије), не кашљите другима у фацу (као што вјероватно нисте ни прије), пазите на старије и слабије (као што сте, надам се, и прије радили). Излазите на зрак и на сунце кад год можете јер ћете само тако одржати кондицију и очувати отпорност. Дишите пуним плућима и не будите толико испрепадани (или наивни) да не скидате маску чак ни када сте сами у шуми. Нажалост, срећем и такве кад идем у шетњуу оближњу шуму.
Били сте продуцент једне од најуспешнијих ТВ серија на овим просторима – Наша мала клиника. Како данас гледате на овај пројекат, да ли вам је пало напамет да направите неки „римејк“ серије и да ли вам се чини да је НМК слична овој глобалној ситуацији?
Има нека епизода у којој се у НМК баве заразном болешћу. Већ су ми се јављали неки људи и говорили ми како их све то невјероватно подсјећа на данашње стање.
Ђурологија доноси новог, другачијег, а опет препознатљивог Ђуру који кроз 90 минута емисије извлачи оно најбоље из сваког гледаоца и изазива осмјехе на лицима свих присутних. Како постижете ту магију?
Не знам. А и да знам, не бих открио тајну (смијех).У представи говорим о стварима које ме у животу највише нервирају. Примијетио сам да и моју публику, без обзира гдје играм, нервирају исте ствари и онда сами себе препознају у мојим причама. Мислим да је то “тајна успјеха“.
Мало је познато да сте управо ви основали приватно позориште у регији под називом „Луда кућа“. Колико је то исплативо?
Рене Биторајац и ја смо скупа ушли у тај посао. Купили смо једно старо кино у Загребу и од њега направили Луду кућу. Мјесто које је врло брзо постало једно од најпосјећенијих мјеста за излазак у цијелој регији! Нажалост, ова ситуација са вирусом нас је јако погодила и морали смо (пратећи и поштујући мјере) смањивати број гледалаца. Тренутно смо на 52 и ту више немамо никакве рачунице тако да смо морали затворити . Враћамо се чим то мјере буду дозвољавале.
Пишући једноставно и искрено, у својој аутобиографској књизи „Мојих 50“, забиљежили сте своју свакодневицу, блискост са породицом, емотивне тренутке, али и сјећања на протекла времена. Колику тежину има ова књига за вас, навели сте да сте се неколико пута чак и расплакали?
То писање је за мене било као нека ауто-психотерапија. Прошао сам сам са собом поново неке путеве, догађаје, одлуке које сам с временом потиснуо. Јако болно је било откопати поново неке давно закопане тренутке, погледати их, очистити и опет вратити на мјесто.
Човјек мисли да себе познаје, али увијек су неке полице у нашој души затворене и кад почнемо да пишемо и вербализујемо своје мисли, оне почињу да се отварају и у њима налазимо нешто потпуно ново. Шта сте ви открили и јесте ли прошли кроз неку врсту катарзе?
Апсолутно. Управо тако као што говорите. Катарзично је било све скупа.
Стали сте у кадар, раме уз раме са Анђелином Џоли и Бредом Питом. Шта овај популарни холивудски пар мисли о нама Балканцима?
Они нису људи који насиједају и вјерују у стереотипе. Ипак нису тако површни. Ради се о образованим и отвореним људима који имају пријатеље на цијелој планети.
Зашто сте баш Словенију изабрали за пребивалиште и колико вам прија њихов темпо живота?
Волим Словенију и јако ми одговара њихова умјереност и поштовање приватности по којој се разликују од нас “јужњака”.
Управо тамо годинама живите са супругом Тањом Рибич, која је такође из ваше бранше, кћеркама Залом и Елом и сином Филипом. Како сте успјели да одржите породицу на окупу, колико је то било тешко с обзиром на то да вам је син живио једно вријеме у Сарајеву и да ли су вас Словенци сјединили?
Мислим да за породицу није битно гдје живи, него какви су односи унутар ње. Лакше је наравно створити боље услове у бољој околини, али то свакако није пресудно.
По чему памтите наступе у Херцег Новом и какве утиске носите из нашег града?
Давно сам долазио у Нови и дружио се са Рамбом, још у вријеме када смо обојица били потпуни анонимуси. Имам још доста другова тамо и увијек волим провести вријеме у вашем дивном мјесту.
Због чега ваше срце бира Херцег Нови?
Не бира га само срце него, још више, плућа, очи, кожа …. (смијех) Привлачи ме та непосредност и то да се у Новом осјећам ка дома!
