У Андрићевој херцегновској кући на Топлој, уручено је синоћ „Кочићево перо“ Горчину Благојевићу, за роман „Безимени врх“. О дјелу је говорила књижевна критичарка Јованка Вукановић, оцијенивши да је ријеч о „једном од највеличанственијих прозних драгуља савремене црногорске књижевности али и српског језичког подручја уопште.“
Награду је у име жирија Задужбине „Петар Кочић“ Бања Лука – Београд, уручио оснивач задужбине и предсједник жирија Никола Вуколић.
Ријеч је о дјелу које је настајало дуго а једноставно је грунуло из аутора као нека ријека необичног сјаја, рекао је Вуколић и додао: кад будете читали књигу имаћете осјећај да читате један лирски дневник. А зар треба нешто више?
У тренутку уручивања награде Вулолићу се, на његов предлог, придружила Татјана Атељевић, директорица Херцег феста. Њој је у знак захвалности гост, некада редован учесник сајмова књига у Херцег Новом, поклонио двије значајне књиге, сабрана дјела Петра Кочића и Андрићеву докторску дисертацију. Пожелио је такође да сада добра сарадња Задужбине и Андрићеве куће у Новом буде у будућности још боља и богатија.
Горчин Благојевић, лауреат „Кочићевог пера“ за прољеће, захвалност је упутио свима који су учествовали у процесу објављивања, оживљавања „Безименог врха“, од првог читаоца до издавача и људи у Херцег Новом у коме је књига „потонула током короне, опет васкрсла“, а када су минули рокови за све друге награде, добила је најзначајнију – „Кочићево перо“.
О награђеном роману говорила је књижевна критичарка Јованка Вукановић, претходно оцијенивши да је част стати на праг Андрићеве куће, прећи га и завирити у васиону „духа и мисли ове куће а који су извирали из пера нашег књижевног великана Ива Андрића.“
Према њеним оцјенама „Безимени“ врх је велико дјело по мајсторски вођеном наративу,наглашеном мисаоном тумачењу живота и нијансираном психолошком моделовању људских карактера. Тим карактеристикама које држе тежину сваког вриједног књижевног дјела Благојевић је додао још један спецификум „сваки од наведених вредносних модела, језички је крајње исфилтриран, логички дозиран, увјерљив и инспиративан, а у исто вријеме једнако плодоносан, како на индивидуалном тако и на заједничком фону.“
Вукановић је нагласила и да свака прочитана књига нуди свој наук, а закључак „Безименог врха“ могао би бити „да потпуну слободу, жеље и снове, колико год им тежио, човјек не може никада до краја да оствари.“
– То сазнање га међутим с друге стране освјешћује да дјелује у границама могућег.Али, да се у тим границама не зауставља, да их држи константно отвореним. На који начин? Идејом, сном, мишљу. Ове три категорије су наша повезница кроз вријеме.
Према ријечима Јованке Вукановић сваки велики писац пише о свом и времену свих нас.
– А Горчин Благојевић, мукотрпно разгрћући копрену живота својих ликова,и нас је принио том истом њиховом огледалу.На који начин? Стилистичко-драматуршком перфекцијом која се ријетко среће у овдашњој литератури.
Вјештом компоновању садржаја додао је Благојевић и један новитет, нагласила је Вукановић. Сваку монолошку секвенцу прати његова директна по(р)ука коју пласира као сажетак проблема изнијетог на претходним страницама.
Подсјетићемо, „Кочићево перо“ додјељује се током године за сва четири годишња доба, а онда неком од награђених слиједи и „Кочићева књига“. Након свега реченог о Благојевићевом роману, пожељели смо, чини се сасвим оправдано да се „Безимени врх“ и тим признањем овјенча.
