У башти Градског музеја „Мирко Комненовић“ синоћ је, у организацији Матице Боке, представљена антологија „Неодољива тешкоћа постојања, Српска књижевност на Косову и Метохији 2000-2020“ коју је приредио Александар Дунђерин. Домаћин је, у име Матице Боке, био потпредсједник Општине Херцег Нови Мирко Мустур.
Антологија представља својеврстан спој митопоетског и реално историјског простора, истакао је приређивач Дунђерин.
– Ово је са једне стране и свједочанство о трајању косовске мисли, али са друге и свједочанство о времену у којем живимо. И ова поезија и проза, ови есеји и одломак из драме који се налазе у антологији, управо показују како су писци са Косова и Метохије, али и и они који тамо живе ових 20 година, заправо успијевали да на различите начине свједоче о свему томе и да буду укорак са тим битним тенденцијама и у нашој националној литератури, српској и литератури писаној на српском језику, и уопште са тенденцијама које су данас актуелне и у свијету. Тако да ми се чини барем да је ових 20 година српске книжевности на Косову и Метохији и уопште на рубовима неког српског културног простора, много занимљивија и динамичнија, можда и неочекивано жива и разноврсна, него можда у неким центрима културе у Србији.
Рођени Новосађанин, који већ дуго живи на Косову и Метохији, објашњава да је његова мотивација да буде ту, између осталог, управо инспирација коју нуди сам тај простор и додаје да би сваки умјетник, поготово српски умјетник, морао да посјети Косово и Метохију јер је тамо средиште наше културе.
– Ако смо икада били репрезентативни у свјетским размјерама то је, између осталог, и због Високих Дечана, и Пећи, и Грачанице и Богородице Љевишке у Призрену. Да не помињемо нашу народну књижевност, те циклусе и нашу уопште епску традицију; тада смо заиста били не само у корак са свијетом, него смо представљали у свјетском смислу вриједност у архитектури, ликовној умјетности и књижевности, поручио је Дунђерин.
Да ли је обавеза пјесника да буде савјест народа, пјесник, новинар и предсједник Удружења новинара Србије Живојин Ракочевић одговара да је то вјечно и сложено питање које је у неком сталном васкрсењу.
– Када имате једну врховну цивилизацију, онда сте у обавези да чувате ту цивилизацију. Ми никако не можемо дозволити себи да Дечани нестану као палмира, или да Пећка патријаршија буде разграбљена као Национални музеј у Ираку, а то се могло лако догодити. Сада мислим да већ не може, али ни Дечани, ни Патријаршија, ни Љевишка нису довољни себи, они не могу без стварајућих људи и духа, који су ту јер се свако ко живи на Косову и Метохији директно уграђује у то чвориште сукоба. И, у том чвору сукоба он директно подржава опстанак онога што му је најважније. Е, сада – шта је ту импресија, шта је ту лични доживљај и како ће се то представити? То зависи само од стваралачке личности, дара и талента, поручио је Ракочевић.
Пјесма је тренутак инспирације, мада су све пјесме косовскометохијских писаца засноване углавном на традицији и Видовдану, казао је пјесник и предсједник Друштва књижевника Косова и Метохије и потпредсједник Удружења књижевника Новица Соврлић.
– Наше страдање и наше битисање тренутно се огледа кроз Видовдан, кроз ту жртву и то је можда наша величина, опстати на страшном мјесту. Сви се поносимо што смо остали на земљи предака, што тамо битишамо и стварамо и рекао бих да је наше стање духа још надграђеније тим инатом да опстанемо. Тај инат може да се тумачи и као љубвав премна отаџбини која ничим није мјерњива, казао је Соврлић.
Пјесник и критичар, докторант књижевности Жарко Миленковић, казао је да је Антологија најбољи и најсистематичји преглед књижевности Косова и Метохије.
– Заиста сам поносан што сам имао прилике да тај тескст читам у настајању, што припадам Антологији и што се дио текста односи и на мене. Дунђерин је неке од мојих радова посвећених ауторима цитирао у овом тексту. Текст је значајан јер нуди занимљив и свеобухватан поглед на српску књижевност Косова и Метохије настајалу 2000 до 2020. године. Свакоме ко се убудуће буде бавио овим темама, овај предговор ће бити незаобилазан, казао је Миленковић.
Пјесници и писци на Косову и Метохији у прве двије деценије 20. вијека нимало не заостају за књижевним ствараоцима у неким другим крајевима, у смислу праћења савремених токова и модерних начина изражавања казала је новинар и писац Ивана Вановац.
– Они су постали препознатљиви искључиво по том прилично једноличном родољубивом патосу. Он је био прилично једноличан, чак је на моменте кренуо да бива благо и патетичан. Заправо, то је слика која се стварала у јавности а за то вријеме су писци на Косову и Метохији стватрали изванредну поезију која, из неког разлога, није била тако атрактивна. Није било атрактивно да читате љубавну поезију или еротску поезију, какву год другачију поезију са Косова и Метохије. Унапријед се очекује да ви имате бар једну родољубиву песму. Дакле, та родољубивост као мотив је била „must have“ косовскометохијских писаца; ако немаш такву песму ти и ниси баш неки песник. Оно што је Александар радио и чиме сам ја заиста одушевљена јесте управо његова тежња да ту категорију стваралаца на Косовуи и Метохији широј јавности представи као људе који се баве и осталим мотивима. Да, имају исте проблеме, иста изворишта покретачке стваралачке енергије, апсолутно се баве и тим модерним тоновима, тако да мислим да је зато јако значајна, казала је Вановац.
Посебан изазов је био представити кроз илустрацију умјетнике који су оставили значајан печат у развоју културе Косова и Метохије, казала је умјетница Миљана Дунђерин.
– Нисам жељела да такве громаде од личности представим кроз портрет личности већ да осликам њихов карактер. Изложба портрета прати ову антологију. Приступ је био појединачан, дуго се радило и пошто је мој супруг приређивач антологије и ја сам на неки начин учествовала свих десет година. На радној површини на којој сам радила портрете, остао је жути круг и нисам хтјела да их помјерим, оставила сам баш тако. Био је то случајан тренутак, изгледао као да је испао из симетрије, али када погледате, тај круг дао смисао и значење и спојио их баш као што је то урадио мој супруг у антологији, казала је Дунђерин.
Антологија ће вечерас (9. септембра), од 20 часова, бити промовисана у Котору, у порти Цркве Светог Николе (у случају кише у ризници Цркве), а сутра вече (10. септембар) и у Тивту, у парохијском дому цркве Светог Саве.
