„Најдраже је и најважније оно признање које човјек добије у свом граду од својих суграђана“, коментар је једне од овогодишњих лауреата Октобарске награде Херцег Новог Витке Вујновић, наше колегинице, новинарке, сликарке, умјетнице.
– Награду доживљавам као збир наших заједничких напора да културу Херцег Новог представимо на најбољи могући начин, а овдје развијамо што је највише могуће. Пет и по година је на порталу Радио Херцег Новог „освитала” рубрика „Добро јутро Херцег Нови”, завршавала свих пет и по година свакога дана, осим у неким изузетним приликама, када сте ме ви мијењали, са „добро јутро, драги наши, добро јутро, Херцег Нови”. Та реченица је исписивана заиста пуног срца, а радовао је сваки лијеп запис за који смо имали прилику. Херцег Нови је такав да смо је имали сваког дана, да је понудимо нашим читаоцима, касније и слушаоцима, па и гледаоцима. Стицајем околности та рубрика је затворена, али та емоција коју су имали они који су је читали, који су је поздрављали, та емоција коју смо ми преносили постављајући је на наш портал, је оно што је суштина свега; и рада и ове награде. Најједноставније, то је љубав према граду!, са пуно емоција прича Витка.
Поводом награде, како каже, било је као код добрих позоришних представа, књига, филмова, добре музике…и суза и смијеха, највише поноса. И док је за РТХН причала о посебним емоцијама и сјећањима на драге људе са којима је сарађивала, а који су отргнути са овог дијела земље, о онима са којима сада сарађује и увијек шири тај круг, истакла је да једну посебну битку води већ десетак година и баш зато поглед упућује ка палати Буровина, мјесту гдје је „живјело“ Херцегновско позориште.
– То је једна од битака коју водимо већ десетак година, у ствари и дуже ако рачунамо оних 20 година прије тих десет, када смо исељени из палате Буровина. Многи драмски умјетници, редитељи, сценаристи, сви који се баве позориштем кажу да града нема без позоришта. Херцег Нови има позориште које функционише тако како функционише, али могло би још много боље. Ја ћу само подсјетити да смо протеклих година, откад нисмо у овој згради, направили представе које су ишле на међународне фестивале у Сарајеву, у Бугарској, па поново у Сарајеву, и добијале све могуће награде, као да смо утемељена позоришна институција, а још смо невладина организација. Надам се да ће Херцег Нови у наредном периоду, али врло скоро, смоћи снаге да институционализује Херцегновско позориште, а ову зграду врати у својину Херцег Новог.
Након више од 40 година рада у медијима и културном прегалаштву Херцег Новог, објашњава да културу доживљава као круг, који је почела да исписује још у другом – трећем разреду основне школе.
– Тада је мој учитељ Предо Ђурђевић слао моје текстове „Кекецу”, старији се сјећају тог листа. Послије трећег, четвртог објављивања, добила сам прву новинарску картицу, па могу да рачунам да од тада траје мој новинарски стаж. Међутим, ако културу доживимо као круг, он никако не смије бити затворен, ма колико да је велики; он стално мора да се отвара. Протеклих 40 година сви са којима сам сарађивала и који су бирали да сарађују са мном, тај круг смо отварали. И због тога Херцег Нови има око себе много кругова који домашују далеко, широм свијета. До Америке, рецимо, гдје нам је Бојан Базели, а овдје у Херцег Новом до екипе људи са којима сарађујем у позоришту, у радију, у телевизији, у Музичкој школи и да не набрајам – читав Херцег Нови, казала је Витка.
