Колико је само оних младих, дивних људи који су као ријека кренули из свог родног града даље, у остваривање својих жеља, снова, стицање образовања и каријере. Свако од њих, све нас и свој град чине посебно поносним када знамо да тамо негдје неко топло прича и воли овај комадић планете на улазу у Боку док ствара, ради, игра, глуми….. Једна од њих је Милица Лучић, млада Новљанка, студент друге године глуме Факултета драмских уметности у Београду. Колико је одлична у томе што зна и умије, потврђује податак да је од 400 пријављених на пријемном, Милица била једна од десет примљених, колико се те године уписивало.
Са задовољством истичемо да је управо за РТХН и Омладинску емисију, коју уређују Миа Мркаић и Вања Влаховић, Милица дала први интервју.
Већ двије године, Милица предано ради у класи проф Марије Миленковић и Марије Бергам као стручног сарадника.
– Велика ми је част прво бити изабрана од скоро 400 људи који су се пријавили и упасти баш у тих десет студената, с обзиром на то да је моја професорица умјесто 12 примила нас десет. Веома сам задовољна својим избором, премда, ово није било оно што сам првобитно жељела, о чему сам маштала. Мислила сам да ће то бити спорт, али сплетом околности, почетком треће године средње школе, преселила сам се у Београд. Одласцима у позориште са својом школом, схватила да желим да се налазим на тој сцени и будем у могућности да пренесем оно што су ти глумци пренијели у том тренутку мени и публици, казала је Милица.
Како објашњава, обавезе се нижу током цијелог дана и остаје мало слободног времена, али није јој тешко јер ради оно што воли.
– Мој дан изгледа овако – будим се око седам ујутро, традиционално попијем кафу са својом сестром и послије тога крећем на факултет гдје сам до седам, осам сати увече, до када ми траје глума. Послије тога остајем како бих спремила одређене задатке за наредни дан. Кући сам обично тек око десет сати, а неко слободно вријеме које можемо имати је викендом, мада и тада спремам задатке за наредну седмицу. И тако у круг, али волим то!
Док на факултету одрађује своје обавезе из предмета као што су сценски покрет, балет, акробатика, борбе, техника гласа, глума као главни предмет, дикција, историја свјетског и српског позоришта и психологија, ради и представе у студентском позоришту.
– То је за мене, као почетницу, значајно искуство. Сваки пут се осјећам богатије када урадимо пројекат. Прелијепо је бити на сцени и чути аплауз. Тада осјетите потврду и награду за свој рад, срећу што смо код некога произвели реакцију. Значајно је и буде вам драго на крају.
Сваком задатку прилазе студиозно, уче и упијају од ментора и професора, а спремање за улогу траје скоро цијели семестар.
– Да би ушла у неки лик, потребно је скупити доста информација о томе, какво је његово понашање, па се потрудити да тог лика пронађем у себи и себе у њему. У зависности од тога колико је комплексан лик, неки нам „легне“ мало брже, неки спорије. Обично прво имамо читајуће пробе на којима пролазимо текст, а када га колико толико усвојимо и изађемо на сцену, слиједи и покрет, односно физичке радње које су повезане са текстом који говоримо и све иде синхронизовано. Наравно, ако имамо монолог или дио који морамо савладати, за то је потребно одвојити неко вријеме за самосталан рад и вјежбати мимо пробе.
Милица нам прича даље да су бројни они који су одлични и истрајни у глумачком послу, али двије особе, у овом тренутку, издваја као узоре.
– То је Бранка Пујић, моја професорка на факултету која ми је узор на бројним пољима, како у глумачком дијелу, на пољу истрајности и квалитета, исто тако и на животном, породичном плану. Други узор ми је Наташа Нинковић чији рад говори о њеном квалитету када је посао у питању, али такође и на породичном плану. Слично томе и ја тежим.
Каже да има жељу да ради и у позоришту али и на филму, али сачекаће да сакупи потребно искуство и направи прави избор. Глума је био њен избор без обзира на све проблеме са којима се вечина сусреће и сматра да се радом увијек може постићи жељени циљ.
– Када сам уписивала глуму, нисам размишљала о томе да ли је профитабилно, али како вријеме пролази, пада ми често на памет. Ипак, сваки посао је профитабилан уколико довољно радиш и трудиш се, како за мање тако и за више познате глумце. Мислим да се радом увијек може зарадити и пристојно живјети.
Премда јој остаје само мало слободног времена, ипак нађе тренутак да се посвети свом хобију а то је тенис и пливање, воли отићи у позориште или изаћи са друштвом.
Упитали смо је шта јој недостаје док није у свом граду, а она је одмах имала спреман одговор.
– Док сам у Београду, највише ми недостаје моја породица, мој град, море, звук таласа, сунце, Шквер…. и недостаје ми пица из Пикника, са њом је најтежи растанак, уз осмјех је додала Милица и наставила.
– У суштини, све ми то недостаје, али и у Београду је веома лијепо и има пуно избора ако желите изаћи, упознати нове људе… Лијепо је и у Београду, али увијек ће ми недостајати Херцег Нови.
За крај смо јој пожељели да осваја свјетске сцене, али и да је чекамо на позорници Канли куле, на некој од премијера филмова Херцегновског филмског фестивала или гостовања позоришта у оквиру ХАПС-а, а она својим Новљанима скромно поручила.
–Надам се да ћу успјети и учинити поносним и своју породицу и свој град!
