Прије 98 година на данашњи дан, 2. фебруара 1924. године у Мостару умро је пјесник Алекса Шантић. Највећи дио живота провео је у родном граду али је искрено волио Херцег Нови и Боку. Нашем заливу, покривеном „небом ко од плаве свиле“ дао је најљепши епитет, који и данас живи. Бока је за Шантића била и захваљујући његовим стиховима заувјек остала „невјеста Јадрана“.
У првој половини прошлог вијека Шантић је био чест гост у Игалу. У кући Шпира Ненадовића у Игалу чува се и данас фотографија Алексе Шантића из 1904. године када је био сват на свадби Шпировог дједа и имењака. Сватови су фотографисани испред цркве Светог Преображења.
Танани пјесник који је желио да постане валом „сињега мора“ пред Боком и да чудесном заливу „вјечито пјева“ гледајући на „Ловћен плави“ свој раскошни доживљај заливског свијета заокружује још већом, свевременом жељом да слави „дан златне слободе.“ Постала је његова пјесма током минулих деценија права химна Боки и Новоме, “херцегу међу градовима” како је писао Зуко Џухмур.
Подсјетићемо, Шантићеву бисту на најљепшем новском тргу, на Белевисти открио је Зуко Џумхур, осамдесетих година прошлог вијека срдачно поручивши “Добро нам дошао драги Алекса”.
А да је заиста био добродошао свједочио је својевремено и др Илија Павловић. Према његовим ријечима браћа Владимир и Светозар Ћоровић (у чијој кући је Алекса и умро ) и Алекса Шантић 1907. године били су гости кнеза Тома Томашевића у Сврчугама. Подорјенска села и Орјен обишли су послије одмора у Херцег Новом. Писмену забиљешку о тој посјети др Павловић је нашао код историчара Ћоровића. Занимљиво је и да се та посјета десила у вријеме највеће Шантићеве пјесничке зрелости коју је испољавао у стваралаштву насталом од 1905. до 1910. године. Била је то поезија пуна снажних емоција, љубавне туге, али и бола и пркоса за социјално и национално обесправљен народ коме је припадао. Његова муза је била на размеђу љубави и родољубља, идеалне драге и напаћеног народа. Потврда томе је и пјесма „Наша мила Боко“.
Шантић је стиховима оставио вјечне поуке и баш као што он за Боку каже „никада се тебе нагледао не бих“ тако и за његове стихове можемо рећи никада их није много изнова читати. У њима ћемо и данас наћи праву мјеру људскости, ону која се мјери добром које учинимо другима.
Мостар и данас памти и препричава пјесникову сахрану, на којој је било и Новљана. На жалост, нема записа о људима из Новог који су испратили Шантића, али је важно да он и данас траје у граду који је опјевао. И не само као бронзани лик на Белависти, већ и на књижевним вечерима, на Тргу од књиге и Тргу од ћирилице. И док казујемо његове стихове кроз њих се у новску ауру и у нас слива топлина његових ријечи, племенитост погледа и приврженост завичају. Томе нас и данас учи.
Српско просвјетно друштво ”Просвјета”, Градски одбор Мостар и Српско пјевачко и културно-умјетничко друштво ”Гусле” у Мостару сваке године организују ”Шантићеве вечери поезије”, а сваке треће године на манифестацији се додјељује и Књижевна награда ”Алекса Шантић”.
