Дјеца са церебралном парализом, али и њихови родитељи, значајно мање учествују у активностима заједнице, јер велики број тих малишана опште није дио инклузивног образовања, нити постоји инклузија прилагођења њиховим могућностима.
Како је за РТХН казала бобат тепарепут у Институту „Др Симо Милошевић“, специјалиста физиотерапије Мр Татјана Терзић, малишани који болују од ове болести углавном не одлазе на излете у оквиру школе, не учествују у ваннаставним активностима, попут курсева страних језика, информатичких или музичких секција.
– Евидентно је да је потреба помоћ овој дјеци у креирању опција слободног времена, да би оно било сврсисходније и креативније искоришћено. Када је ријеч о рекреативним активностима, посјећивању културно-спортских догађаја, значајно мање партиципирају дјеца са церебралном парализом. Ријетко су чланови неких спортских клубова и мало је спортова који су прилагођени могућностима ове дјеце, уз то проблем је и приступачност окружења, односно неприлагођени простор за рад са њима – наводи она.
Њихов живот обиљежен је и недостатком програма, водитеља активности, односно едукованих асистената, због чега држава на томе мора много више да ради, сматра Терзић.
Да би се дјете са церебралном парализом развило у здраву одраслу особу неопходно је да има функционалну породицу, инклузивно подржавајуће окружење и очувану предиспозицију, односно потенцијал.
Терзић објашњава да је породица најзначајнија за примјену примарне, секундарне и терцијалне превенције. Код здравствене заштите најважнији су рано откривање и интервенција, како би се смањио степен онеспособљености.
– Циљ је заправо да се рехабилитационе услуге оснаже на примарном нивоу здравствене заштите и нивоу локалне заједнице, и да се што више приближе мјесту становања дјеце са целебралном парализом и њихових породица – истиче она.
Примарни ниво здравствене заштите у Црној Гори има оснажену мрежу и добре болничке капацитете у праћењу здравственог статуса труднице и фетуса и откривању урођених аномалија. Проблем се, како наводи Терзић, јавља на секундарном нивоу здравствене заштите, јер у нашој земљи не постоје регистри оштећења и ризика по рани развој дјетета.
На терцијалном нову проблем је што је интердисципинарни тим, неопходан у пружању подршке овој дјеци и њиховим породицама, ријетко сконцентрисан у пуном обиму, осим на терцијалном нивоу здравствене заштите.
– Управо је тенденција да се рехабилитационе услуге оснаже на примарном нивоу, а да само у изузетним ситуацијама, у случајевима изражене потребе, оне уступе на терцијаном, као што је случај са Институтом – казала је Терзић.
За пружање адекватних услуга и подршке, како дјеци са церебралном парализом, тако и њиховим родитељима од велике важности је умреженост свих институција система, која је у Црној Гори веома слабо развијена и на чему је потребно додатно радити.
