„Мирис анђела“ Живојина Ракочевића – Мајка као светиња, стихови као свједочанство

Збирка поезије „Мирис анђела“ Живојина Ракочевића, која је у књижевној јавности препозната као снажно свједочанство о страдању, памћењу, завичају и духовном опстанку, промовисана је синоћ у Кући нобеловца Ива Андрића.

Представљање збирке за коју је аутор добио престижну награду „Бранко Ћопић“, било је конципирано другачије од промоција на какве је публика навикла. Разговор који је са Ракочевићем водила новинарка Витка Вујновић није подстицан питањима већ стиховима, али уз претходну напомену  да „Мирис анђела“ није само избор из раније објављених збирки, већ је допуњен новим пјесмама и грађен као цјелина.

– Пјесме нису поређане хронолошки, већ тако да прате неколико великих тематских токова: постање, рат и границу, завичај, језик, избјеглиштво, породицу, слободу и светињу. У Ракочевићевој поезији све има мирис и има свог анђела: вода и камен, црква и град, очи дјеце и очи стараца, тамјан и хљеб, топлота и студен, свјетлост и тама, колијевка и гроб, сјећање и љубав, она која је способна да на зло не узврати злом,  истакла је Вујновић.

Књижевник Живојин Ракочевић коментарисао је награду коју је добио за дјело високе умјетничке вриједности налазећи сличности са Бранком Ћопићем, између осталог и по томе што обојица имају два завичаја.

– Ја знам дубоко да имам два завичаја и никад нећу знати да ли сам у Морачи рођен као Косовац или сам се на Косову родио као Морачанин. Бранко Ћопић је имао Лику и Босанску Крајину. И један и други смо нешто писали за „Политику“, он успјешније. А онда је један мој пријатељ из Бање Луке рекао: „И жене су вам биле педијатри, сад је остало на теби да пронађеш неки мостић и само да скочиш“, казао је кроз осмијех Ракочевић.

Осврћући се на тему граница аутор је истакао да су их „успоставили они који су против књиге, против књига и смисла“ али их култура брише.

– На тим физичким границама нормални људи осјећају се као криминалци, а криминалци су ту потпуно слободни. То је направљено због њих. Није то направљено због неке потребе да постоје границе. Ја живим у једном гету у коме већ двадесет и нешто година поштом нисам добио књигу на ћирилици, а посебно не откако је уведена ова посљедња забрана. Дакле, постоји неки поштар, неки граничар који спријечава да књиге дођу на српском језику. Некако га замишљам као неко свемоћно биће у некој институцији која има право да забрани књиге. Ево, то ми пада на памет. Ми већ три и по године не добијамо новине на свом језику – казао је Ракочевић.

У наставку промоције низали су се стихови из циклуса Пробуђена тишина, писани као густе, збијене слике. Пјесник је објаснио да ратови почињу прије него се запуца, у језику, у равнодушности, неком сасвим обичном дану, али не без починилаца у којима се зло дуго припрема.

Посебно је указано на Ракочевићеву поезију свједочења – оне пјесме које започиње  биљешкама о стварним људима и догађајима у којима читамо име и презиме, тачна мјеста и године.  Међу снажним ријечима, ријечима које свијетле, имају ореол и садрже  све наше љубави и боли, све што смо изгубили и што ћемо добити издвојена је ријеч мајка, која у циклусу „Певање Пећкој мајци“ прераста у слику Пећке патријаршије која као мајка брине, којој је хладно, која болује и која је чуварка.

Књигу „Мирис анђела“ објавила је краљевачка „Повеља“ а издање је приредио Жарко Миленковић.