Први јутарњи поглед може вам бити и на новске кровове, наизглед разбацане, црвене, супротност оним уредно нанизаним у неким великим градовима. У Новом као да је сваки кров тражио и нашао своје мјесто слиједећи линију брда, смјер вјетра, путању сунца, без икакве жеље да се уклопа у правила и ред. У тој расутости има потврде неке посебности, топлине, слободе, као да град дише и мисли попут свих оних који у њему живе – о свему различито.
И ето разлике између живота који се живи спонтано и оног који се пажљиво планира. И сличности међу људима. Сви смо на раскрсници између потребе за редом и жеље за слободом, између оног што планирамо и пута који нам живот отвори. Како год стајали под крововима свуда остају изговорене и прећутане ријечи, смијех који се распе за трпезом, погледи које размјенимо са укућанима, можда јесу крхка граница али се под крововима сабира топлина дома, породице довољна да нас сачува у сваком времену.
Добро јутро, Херцег Нови!
