Развој Црне Горе у економском смислу зависи, између осталог, од производног сектора и механизма сузбијања сиве економије, која је посебно присутна у грађевинском, трговинским и услужном сектору. Велики трговински ланци су монополисти, који држе високе цијене артикала, а држава би требало створити услове за конкуренцију, да би смањили цијене роба и услуга на тржишту.
Просјечна зарада у Црној Гори према посљедњим подацима МОНСТАТ-а износила је 850 еура. У Херцег Новом просјечна плата мања је од републичког просјека, најнижа у односу на остале општине приморја. Руководилац Управе локалних јавних прихода, мр економије Милован Баждар је за РТХН навео да се озбиљно поставља питање зашто Црна Гора не може брже, снажније да напредује са економијом, тако да би се дешавао и бржи раст просјечних плата:
– Сада имамо ситуацију да је програм Владе Црне Горе Европа сад 2, са економског становишта, најблаже речено, упитан. Ако имате Фонд ПИО и дозволите да се излијевају средства од доприноса и усмјеравају на нето плате, да би се добила већа просјечна али и минимална плата, онда се однекуд морају намакнути та средства, како не би дошло до дефицита. Не може се дефицит надомјестити из реалних извора, а може из задужења, чиме расте јавни дуг, што је врло опасно за економију. То нема покриће у реалним економским елементима, који чине повећање продуктивности рада, снижавање трошкова, односно, рационалније пословање, које ће омогућити да расходна страна, предузећа која функционишу на тржишту, буде нижа. Ако су расходи мањи, а приходи већи, то ће омогућити да се повећају плате…У проблему смо као држава, да имамо лошу прерађивачку индустрију, јер имамо сјечу шума а не дрвопрераду. Када би се остварио виши степен прераде остварио би се и виши ниво запослености и дошло би до већег обима новостворене вриједности и повећање БДП-а. Црна Гора нема диверзификоване привредне секторске активности, на начин да се оне надопуњују, да би се заокружила квалитетна понуда на тржишту роба и услуга, објашњава Баждар.
Мр економије Милован Баждар објашњава шта је синдикална потрошачка корпа:
– Синдикална потрошачка корпа, поред основних артикала, укључује и трошак најма, комуналне трошкове, минималне трошкове на пољу културе, у вриједности до 1 800 еура. Ако, рецимо, двоје раде, муж и жена, обоје су високообразовани, па имају два пута по 800 еура. Они не могу задовољити ову синдикалну потрошачку корпу. Немамо оно што би гарантовало одрживост те ситуације, у смислу да не дође до пораста јавног дуга, казао је Баждар.
Он појашњава да растом минималних плата ће се значајно повећати расходи, који се финансирају из буџета, кроз плате.
– За јавну управу, за плате се финансирало око 700 милиона еура, на 2,5 милијарде буџета прошле године, што значи да 10 одсто БДП-а иде на плате, а то не могу ни богате државе да издрже. Ово је врста контролисане инфлације и она је око 15 одсто на годишњем ниву. Стварна инфлација из сегмента основних артикала, из минималне потрошачке корпе, је знатно већа. Ови егзистенцијални прехрамбени артикли су у посљедње вријеме, расли и до 50 одсто, наводи Баждар.
Он сматра да би озбиљнија политика представљала формирање робних резерви, које смо раније имали, па би у датом моменту, када су високе цијене основних артикала, могли с јефтинијим цијенама да изађу на тржиште. С друге стране, држава би требало да подстиче конкуренцију:
– Ми имамо три ланца у Црној Гори и они су монополни, имају монополну позицију. Погледајте билансе које имају. Радим у пореском органу, па имам увиде у те билансе. Они веома ефикасно послују. Ту је ријеч о милионским годишњим резултатима. Морамо се упитати зашто они држе политику тако високих маржи, а истовремено они су и увозници. Највећи ланци Лаковић и Воли су увозници, снажни увозници и дистрибутери појединих артикала. А зашто воде политику високих цијена – Зато што им се може! Они једни друге не угрожавају, држе се сличних цијена. Нарочито, љети повећају овдје цијене. Усудићу се да кажем да је то безобразна пословна политика, која мора да наиђе и на осуду надлежних органа, поручио је Баждар.
Цијене остају високе, јер не пада потражња, а држава се мора потрудити да уведе конкуренцију, једна Лидл, који је веома популаран у сусједним државама, па многи грађани одлазе у набавку код комшија у Хрватску и Требиње у БиХ.
