Razvoj Crne Gore u ekonomskom smislu zavisi, između ostalog, od proizvodnog sektora i mehanizma suzbijanja sive ekonomije, koja je posebno prisutna u građevinskom, trgovinskim i uslužnom sektoru. Veliki trgovinski lanci su monopolisti, koji drže visoke cijene artikala, a država bi trebalo stvoriti uslove za konkurenciju, da bi smanjili cijene roba i usluga na tržištu.
Prosječna zarada u Crnoj Gori prema posljednjim podacima MONSTAT-a iznosila je 850 eura. U Herceg Novom prosječna plata manja je od republičkog prosjeka, najniža u odnosu na ostale opštine primorja. Rukovodilac Uprave lokalnih javnih prihoda, mr ekonomije Milovan Baždar je za RTHN naveo da se ozbiljno postavlja pitanje zašto Crna Gora ne može brže, snažnije da napreduje sa ekonomijom, tako da bi se dešavao i brži rast prosječnih plata:
– Sada imamo situaciju da je program Vlade Crne Gore Evropa sad 2, sa ekonomskog stanovišta, najblaže rečeno, upitan. Ako imate Fond PIO i dozvolite da se izlijevaju sredstva od doprinosa i usmjeravaju na neto plate, da bi se dobila veća prosječna ali i minimalna plata, onda se odnekud moraju namaknuti ta sredstva, kako ne bi došlo do deficita. Ne može se deficit nadomjestiti iz realnih izvora, a može iz zaduženja, čime raste javni dug, što je vrlo opasno za ekonomiju. To nema pokriće u realnim ekonomskim elementima, koji čine povećanje produktivnosti rada, snižavanje troškova, odnosno, racionalnije poslovanje, koje će omogućiti da rashodna strana, preduzeća koja funkcionišu na tržištu, bude niža. Ako su rashodi manji, a prihodi veći, to će omogućiti da se povećaju plate…U problemu smo kao država, da imamo lošu prerađivačku industriju, jer imamo sječu šuma a ne drvopreradu. Kada bi se ostvario viši stepen prerade ostvario bi se i viši nivo zaposlenosti i došlo bi do većeg obima novostvorene vrijednosti i povećanje BDP-a. Crna Gora nema diverzifikovane privredne sektorske aktivnosti, na način da se one nadopunjuju, da bi se zaokružila kvalitetna ponuda na tržištu roba i usluga, objašnjava Baždar.
Mr ekonomije Milovan Baždar objašnjava šta je sindikalna potrošačka korpa:
– Sindikalna potrošačka korpa, pored osnovnih artikala, uključuje i trošak najma, komunalne troškove, minimalne troškove na polju kulture, u vrijednosti do 1 800 eura. Ako, recimo, dvoje rade, muž i žena, oboje su visokoobrazovani, pa imaju dva puta po 800 eura. Oni ne mogu zadovoljiti ovu sindikalnu potrošačku korpu. Nemamo ono što bi garantovalo održivost te situacije, u smislu da ne dođe do porasta javnog duga, kazao je Baždar.
On pojašnjava da rastom minimalnih plata će se značajno povećati rashodi, koji se finansiraju iz budžeta, kroz plate.
– Za javnu upravu, za plate se finansiralo oko 700 miliona eura, na 2,5 milijarde budžeta prošle godine, što znači da 10 odsto BDP-a ide na plate, a to ne mogu ni bogate države da izdrže. Ovo je vrsta kontrolisane inflacije i ona je oko 15 odsto na godišnjem nivu. Stvarna inflacija iz segmenta osnovnih artikala, iz minimalne potrošačke korpe, je znatno veća. Ovi egzistencijalni prehrambeni artikli su u posljednje vrijeme, rasli i do 50 odsto, navodi Baždar.
On smatra da bi ozbiljnija politika predstavljala formiranje robnih rezervi, koje smo ranije imali, pa bi u datom momentu, kada su visoke cijene osnovnih artikala, mogli s jeftinijim cijenama da izađu na tržište. S druge strane, država bi trebalo da podstiče konkurenciju:
– Mi imamo tri lanca u Crnoj Gori i oni su monopolni, imaju monopolnu poziciju. Pogledajte bilanse koje imaju. Radim u poreskom organu, pa imam uvide u te bilanse. Oni veoma efikasno posluju. Tu je riječ o milionskim godišnjim rezultatima. Moramo se upitati zašto oni drže politiku tako visokih marži, a istovremeno oni su i uvoznici. Najveći lanci Laković i Voli su uvoznici, snažni uvoznici i distributeri pojedinih artikala. A zašto vode politiku visokih cijena – Zato što im se može! Oni jedni druge ne ugrožavaju, drže se sličnih cijena. Naročito, ljeti povećaju ovdje cijene. Usudiću se da kažem da je to bezobrazna poslovna politika, koja mora da naiđe i na osudu nadležnih organa, poručio je Baždar.
Cijene ostaju visoke, jer ne pada potražnja, a država se mora potruditi da uvede konkurenciju, jedna Lidl, koji je veoma popularan u susjednim državama, pa mnogi građani odlaze u nabavku kod komšija u Hrvatsku i Trebinje u BiH.
